To nije to

Ceo život imam osećaj, a u poslednje vreme je sve izraženiji, taj osećaj "Nepripadnosti". Ne znam kako to da vam opišem, ali konstantno imam osećaj da ne živim svoj život, da ne pripadam ovde, da živim u nekoj veštačkoj tvorevini koja samo prividno izgleda kao moj život. I to ne u smislu, na nekom drugom mestu bi mi bilo bolje, nego jednostavno kao da ne pripadam ovom vremenu, ovom prostoru, ovoj dimenziji. Da me ne razumete pogrešno, nisam od onih koji kukaju na svoj život. Moj život je OK, imam dobar posao koji voilim da radim, imam dobru platu, porodicu, prijatelje,... imam dovoljno, nije u tome problem. I taj posao koji radim i koji volim, uvek imam osećaj da to nije TO. I uopšte život, to nije to, to nije život kojim bi ja trebao da živim. I to nema nikakve veze sa planovima i željama, jer ja svoje planove i želje uglavnom ispunjavam. Ali i kad ih ispunim ili ne ispunim, ostaje u pozadini osećaj da nije uopšte tako trebalo da se desi. I ma koliko se trudio da promenim stvari, nemoćan sam. Čak i kada mislim da se stvari menjaju, menjaju se ali ne onako kako bi trebale. I sve gubi poentu i smisao. Dan za danom, vrtim se u krug, i koliko god da sam svestan i trudim se da utičem, pojavi se nešto što sruši sve u vodu, a izjutra sve nanovo – Dan mrmota. I što se više trudim, sve je gore i besmislenije.

Gledam na TV-u dokumentarac snimljen u nekom selu u Meksiku i osetim nostalgiju. Odakle nostalgija tu? Stojim na prozoru na kome stojim već 35 godina i svaki dan gledam u sliku koja mi je strana, sa kojom ne osećam nikakvu povezanost. Poznat je jedino taj isti, identični osećaj nepripadnosti. Ponekad se osećam kao vanzemaljac koga su bacili ovde i ostavili. Valjda zato često gledam u noćno nebo i tražim društvo među zvezdama. Sve mi deluje kao bedan scenario za film, a sam sebi delujem kao glavna sporedna uloga – to su oni što obično nastradaju, ali nisu toliko bitni.

Sva sećanja, sve uspomene su maglovite i blede, kao da su se desile nekom drugom ili kao da sam ih samo sanjao, totalno su neopipljive. Prolazim gradom i posmatram ljude u kojima ne vidim srodne duše, ne vidim zajedničke tačke, ne vidim povezanost. Čak i oni lepi trenuci, prijatne večeri uz prijatelje, radosni događaji... blede neverovatnom brzinom i nestaju u ništavilu. Ostaje samo večno pitanje šta ja ovde radim i zašto se sve ovo dešava. Opet naglašavam da me neko ne razume pogrešno, ne mislim da je sve crno i loše, baš naprotiv ima tu i lepih i gorkih trenutaka, ali kada jednostavno imam konstantan osećaj da to nije to. I sve gubi značaj.

I svako veče zaspim sa ubeđenjem da je i ova stvarnost samo još jedan san i da ću se sutra probuditi u svojoj pravoj stvarnosti, u svom pravom životu. Negde gde ću osećati pripadnost, gde će kosmos zaista biti u ravnoteži. Moj kosmos.

Kontraš

Oko svakih izbora sledi gomila pitanja A za koga ćeš ti da glasaš? ili A za koga si ti glasao?, pa moram da objašnjavam ljudima kako ja nikada ne glasam za nekoga, već samo protiv.

S' obzirom da ne verujem nijednom političaru, glupo bi bilo da glasam za nekog od njih.

Pa kako onda glasam protiv? Jednostavno, prostim sistemom eliminacije. Eliminišem one kojima najmanje verujem i koje bih prve proterao, jednog po jednog... Pa na kraju ko ostane poslednji, taj dobija moj glas.

Znate kako se kaže u našem narodu - Od dva zla, biram manje ;)

Moram da pitam

Moram da svratim do nekog sertifikovanog Volkswagen servisa da proverim sa nekim stručnim licem, da li se uopšte ugrađuju migavci u vozila marke "Golf" (bilo koja verzija)!?

Mislim, ne sećam se da sam ikada video da radi migavac na Golfu, pa reko' možda ih uopšte ni ne ugrađuju. Da ne pljujem vozače istih ako nema razloga.

Paranoja ili kontrola?

Pre nekih godinu dana sam išao poslom u Englesku i bio sam šokiran nekim pitanjima, kao i obimom upitnika koji se popunjavao za vizu.

E pa došlo vreme da se obnovi istekla viza i krenem da popunjavam novi upitnik. Kada sam video neka nova pitanja, kao i zahtevanu dokumentaciju, pa još i kompletan novi protokol za dobijanje vize, ne da sam bio šokiran, nego sam popizdeo najstrašnije. Biometrijsko fotografisanje, otisci prstiju, porodično stablo, "Koliko para trošite mesečno na život?", ... itd.

Pa oni nisu normalni! Saznali su o meni više nego što moji roditelji ili kreditni biro znaju!

Da li je u pitanju Američki sindrom prikupljanja svih mogućih podataka o svakome, ili je jednostavno reč o paranoji koja je obuzela Engleze tokom poslednjih godina zbog nekoliko nezgodnih situacija vezanih za javnu bezbednost?!

Ne znam, ali znam da meni uopšte nije bilo prijatno tokom cele procedure, a prinuđen sam da to radim zbog posla. Oseti se čovek kao jadna životinja koju obeleže kako bi je satelitski pratili i sakupljali podatke o njima.

Moraću da pripazim tamo da mi ne gurnu neki implant pod kožu kojim će da manipulišu mojim postupcima i emocijama ;)

Čišćenje snega ili nečega drugog?!

Već godinama imamo problema sa komšijom. Problema koji su toliko suludi i besmisleni, da ne vredi uopšte raspravljati o njima. Samo ću reći da, kada bi se mi iselili na ulicu i poklonili mu stan, on bi bio nezadovoljan i bio bi ubeđen da smo ga nekako zajebali!

Elem, kao što znate, čišćenje snega na ulazu i ispred kuće je zakonska obaveza stanara. Pre mesec ipo dana kada je pao prvi sneg, komšija je izašao, očistio stepenice i prilaz, kao i trotoar u širini samo njegovog ulaza u garažu. OK, pošteno, ne uzimam mu za zlo. Izašao sam i očistio ostatak.

Sledeći sneg sam izašao i očistio sve, celom širinom kuće, i njegov deo. Pa sledeći put opet. Juče takođe sve (s' obzirom da se on uopšte ne pojavljuje iz kuće). Nije mi problem, volim da čistim sneg i da dobacujem ostatku komšiluka koji čini isto.

Jutros sam opet izašao i očistio sve, i zajedničke stepenice i prilaz i trotoar celom širinom. 2 minuta pošto sam završio, pojavio se komšija sa lopatom i metlom i počeo da mlati po očišćenom prolazu!!!!!

Jebote, koji k**** ovaj čisti?!?!

Desetak minuta je pozirao sa lopatom i mlatio na prazno. Pomislio sam u jednom trenutku da će ako tako nastavi sastrugati betonsku košuljicu sa prolaza!

I ostatak komšiluka je sa nevericom gledao i odmahivao glavom.

E tada sam shvatio, nije on izašao da čisti sneg, nego da očisti savest. Ali ne pred sobom, pošto njemu savest ništa ne znači, već pred komšilukom čiju je podršku u sporovima sa nama odavno izgubio!