Ponekad

Mogu bez lažne skromnosti da kažem: Logika i dedukcija su mi oduvek bili dobri prijatelji i pomagali u životu. Celu školu sam bez učenja završio (zamalo odličan) uz pomoć te sposobnosti da na osnovu malog broja dostupnih informacija, donesem zaključak koji se u velikoj većini slučajeva pokazao kao ispravan.

I to je dobro... a ponekad i ne baš.

Ponekad se desi da shvatim nešto što možda nebi trebao ili jednostavno ne želim da znam.

Zvončići zvončići...

Pao je prvi sneg, a sa prvim snegom su došle i prve zimske radosti.
Jedna od njih je i zimski gradski prevoz. Skratiću priču analizom mog jučerašnjeg povratka iz grada kući, hronološki:

• 10 minuta čekanja prevoza kod Platoa


• 10 minuta vožnje do JDP-a, gde trola ostaje zbog kvara u sistemu


• 5 minuta pešačenja do slavije


• 15 minuta bezuspešnih pokušaja da se zaustavi neki taxi


• 15 minuta odlazak u Birčaninovu i čekanje autobusa (opet bezuspešno)


• 20 minuta ponovni pokušaji sa taxijem (da li treba da pomenem da su i oni bili bezuspešni?)


• 15 minuta vožnje autobusom do Konjarnika


• 15 minuta čekanja bilo kakvog prevoza preko plavog mosta (zajedno sa još oko 300 ljudi)


• 15 minuta pešačenja preko plavog mosta do Medaka

Cifre su grube, ali je ukupan zbir tačan - 2 sata mi je trebalo da mokar, gladan, promrzao i nervozan stignem iz centra grada do stana (koji, pri tom, nije u prigradskoj opštini), a napolju je padao sneg, koji se maltene nije ni zadržavao na zemlji, već se odma topio.

Imao sam osećaj da živim u Kirgistanskom planinskom selu, a ne u dvoipomilionskoj metropoli.

Čuda se dešavaju

Pre par nedelja uđemo u Taxi, vozač sredovečan čovek, pristojnog izgleda, nenametljiv... a iz zvučnika... Vivaldi!!!!

Da li nas to uši varaju, da li je slučajno to tu? Ne! Diskmen priključen na auto radio svira Vivaldija!

Decembarsko veče u gradu, u taxiju... i Vivaldi - baš mi je prijalo. I suzdržao sam se opšteg čuđenja kako bih uživao u trenutku.

Ipak se čuda dešavaju. Ma koliko mala, ipak čuda.