Nije smarach out of order, nego nisam znao šta drugo da napišem na ceduljici. A i nemam trenutno ideja o čemu da pišem. Nadam se da će biti uskoro.
Nego, da vam ispričam za moju ispalu od jutros. Elem, došao sam jutros na posao i saznao da se danas ne radi, a ja nisam znao i smorio sam se. Ne zato što ne radim danas, već zato što nisam imao ono opušteno osećanje u nedelju, kada znaš da sutra ne radiš. Jebiga.
Ne volim politiku i nemam nameru da politizujem blog, ali imam jednu molbu:
Zamolio bih sve Srbe iz Sorabije da se više ne raduju zbog referendumske odluke crnogorskog naroda o nezavisnosti, zato što to radovanje vređa crnogorce i kvari im veselje. Učinite im na rastanku bar toliko i pravite se da ste tužni i nezadovoljni, kako bi njihova odluka imala bar neku poentu.
Juče se u Pančevu u sred dana na 50-ak metara od firme u kojoj radim desilo ubistvo.
Kako smo saznali, ubijen je mladić 23-24 godine kome je suđeno zbog toga što je u saobraćajnoj nesreći kolima ubio drugu osobu na biciklu (i po neproverenim informacijama, prvo pobegao sa mesta zločina, a posle se vratio i pokušao da prepravi isto pre dolaska policije). Kako kažu, tok suđenja mu je obećavao samo uslovnu kaznu. Ocu ubijene osobe se to baš i nije svidelo, pa je uzeo pravdu (odnosno pištolj) u svoje ruke i presudio mu. Mirno je sačekao policiju i predao se.
Zamislivši se na tu temu, pomislio sam kako bih i ja verovatno postupio isto u takvoj situaciji. Još neki ljudi su konstatovali isto, dok su neki pokazali razumevanje prema tom činu. Malo loša tema za razmišljanje. Niko ne može sa sigurnošću da zna kako bi se ponašao u takvoj situaciji i nadam se da neće ni saznati, ali smatram da bi dosta ljudi reagovala isto.
Neki su potegli pitanje da li je lik bio stvarno kriv ili ne... mislim da to sada više stvarno nije ni bitno. Niti se može nešto promeniti, niti može uticati na bilo šta.
Stil mi je jadan, teme su mi razvodnjene, želim nešto da kažem, a ne znam kako! izgleda da jednostavno nisam za ovo. Bolje da se držim pisanja sarkastičnih komentara i onih tekstova o modernim tehnologijama. to mi bar ide.
Kakogod.
U životu, muzika mi mnogo znači. Muzika mi služi za pamćenje. Pomoću muzike pamtim određene događaje ili određeni vremenski period. Muzikom je pisan ceo moj život i od muzike zavisi (ne, nisam profesionalni muzičar).
Kada čujem neku pesmu koju sam nekada voleo, odma se setim i nekog događaja iz nekih prošlih vremena, koga se ne bih setio drugačije. I bude mi jako lepo, ili tužno... nebitno. Bitno da me podseti na nešto šta sam nekad bio i šta sam radio, kako sam živeo.
Ako sam neku pesmu jako voleo ili me podseća na neki jako lep događaj, u stanju sam da je slušam neprestano, danima. Ali ne činim to. Ne činim iz prostog razloga što u tom slučaju sećanje polako bledi i pesma postaje običnija i gubi značaj koji je imala za mene. Jer, ako mi pesma postane obična i sećanje se briše, tako da bespovratno gubim jedan deo svoje prošlosti, jedan deo sebe... pošto sve nas čini naša prošlost i naša sećanja.
Ne želim da izgubim sećanja. Ne želim da zaboravim ko sam i šta sam. Želim da sve pesme koje sam nekada voleo, volim zauvek istom jačinom. Uvek će dolaziti neke nove pesme, ali će uz njih uvek biti tu i one stare da me podsećaju.
Prljavo Kazalište Uvijek sam želio biti heroj Uvijek sam sanjao da je neko drugo vrijeme Prisiljen da razmišljam
Heroj ulice
ne kao Džems Bond, prokleti tajni agent
želio sam biti heroj, heroj ulice
bar jedan dan, djevojko, bar jedan sat
ja bih bio Romeo, a ti Džuliet
uvijek sam sanjao da sam ja heroj
koji će promijeniti baš čitavi svijet
ja shvatio sam sve
nisam rođen da budem heroj
o ne, ne, ne
Znam da smaram sa ovim tekstovima pesama, ali jednostavno želim da neke stvari koje na mene imaju jak uticaj podelim sa vama.
Napomena: Zbog primećene zabune kod nekih posetilaca, moram da pojasnim - nije u pitanju anglosaksonizam koji se čita "Super Bejb", već izvorno, sorabski "Super Babe"!
Šta je to najjače na svetu? Šta je najmoćnije? Šta to može nemoguće?
Da li je to vetar koji oblikuje lice zemlje, ili voda koja useca svoj put kroz najtvrđe stene? Da li je to nuklearna energija koja uništava sve što joj se nađe na putu? Ili je to možda lokalni snagator, koji savija čelične šipke na očigled desetina zadivljenih posmatrača?
Ništa od toga!
Najmoćnije na svetu su Super-Babe, na misiji "Gradski prevoz"!
Ko provodi mnogo vremena u gradskom prevozu, zna da ovo nisu puste priče, zna da je to najstrašnija istina!
Super Babe i pored svog nejakog i oronulog, vekovima potrošenog izgleda, imaju ispred sebe cilj i ništa ih u tome ne može i neće omesti. Nema te prepreke koja ih može usporiti, a kamoli zaustaviti. Kreću se isključivo pravolinijski ka unapred zacrtanom cilju, koristeći sva raspoloživa sredstva za uklanjanje prepreka, od cegera, preko kišobrana, pa do pesnica i kolena. Za sobom ostavljaju pustoš, leševe i ponekog ranjenika. Mnogi su pokušali da proniknu u tajnu njihove snage i iskoriste to u privrednim granama, poput građevinarstva ili putarstva (probijanje tunela, usecanje puteva), ali bezuspešno. Nema te tehnologije koja može da oponaša ovu totalno prirodnu, sirovu snagu. Doduše, nije sve u snazi, ima tu i tehnike koja je vremenom dovedena do savršenstva.
Samo jedan savet za kraj: Nikada, ali NIKADA nemojte da se nađete između SuperBabe i gradskog autobusa!!! Skončaćete u najgorim mukama!
