Hells Angels prelaze na skutere

Motori su mi jedna od najvećih ljubavi u životu. U stvari, svi dvotočkaši. Nije za džabe vožnja motora česta personifikacija osećaja slobode. Volim ih sve, sve vrste i podvrste, neke manje, neke više, ali u principu - nebitno.

Sa jedne strane, omasovljavanje motora u našoj zemlji mi se sviđa, ali to donosi i neke neželjene efekte. Pojavile su se razne pozitivne i negativne grupe vlasnika motora. Tu prepoznajemo tri osnovne grupe:

- Hardcore bajkeri - ljudi koji vole motore, nose full opremu, kacige, rukavice i sve ostalo što obezbeđuje sigurnost, ali neretko nemaju tablice na motorima (popularno nazvane - bilbordi) i ne vole policiju.

- Pozeri - koji poseduju najnovije i najskuplje modele motora, ali ne iz ljubavi prema istim, već zbog trenda. Ako zarad popularnosti treba imati motor, onda će ga i nabaviti. Možete ih prepoznati po šmensi garderobi, najnovijim modelima zvučnih proizvođača ispoliranim do visokog sjaja na granici bola. Obično se parkiraju u neposrednu blizinu neke gradske bašče i tu predu ceo dan. Osim motora, obožavaju i maksi skutere. Vole da ih voze u D&G odelima i Armane salonkama.

- Zajebani likovi - To su isti oni zajebani likovi koji su zajebani i bez motora, ali sa motorima imaju osećaj da su još zajebaniji. Ne nose kacige, ne nose opremu, ne nose kosu, a vrlo često ne nose ništa drugo osim šorca i eventualno papuča. Naočare su obavezne. Hobi im je isprobavanje ubrzanja između dva semafora u gusto naseljenim sredinama.

Zbog ove poslednje dve grupe, ponekad čak poželim da ne želim toliko da imam motor.

Tuđe - Slađe

Razmišljam nešto o tome kako su škembići kod nas nepravedno zapostavljeni u urbanim sredinama. Kada se pomenu škembići, većina odma složi zgađenu grimasu i pomisli na neku zadimljenu soc-realističnu birtiju sa kariranim stolnjacima i olupanim limenim pikslama, popunjenu zaraslim alkosima sa plavim šljakerskim kačketima.
A zašto tako?

Škembići su jedan egzotični specijalitet sa ovih prostora, pri tom i prilično ukusan, ako se spremi dobro. Čak je i dosta bolji od gomile egzotičnih specijaliteta, koje urbani likovi trče da jedu po raznim iranskim, libanskim i koznačijimsve restoranima. I plaćaju debele pare za to. I njihovi neki specijaliteti smrde u procesu pripreme, a i jako ružno izgledaju u presnom stanju. Ali to vas ne zanima, bitno vam je da jedete specijalitet neke tamo egzotične zemlje. Pa gde ćeš egzotičniju od Sorabije. Egzotični smo do granice bola.

Zato, manite se snobiranja i pravac neka kafančina u blizini autobuskih/železničkih stanica i da naručite porciju škembića. Ima prste da poližete i da tražite repete.

Konačno

Sinoć nam je, u 19:15, zvanično došlo proleće.

Blago nama :)

To znači da za mene počinje period euforije i hiperaktivnosti. Evo, odma danas sam pošao na posao u majici kratkih rukava (i jakna naravno).

Odoh da uživam.

Sex i ja

Tokom protekle decenije ipo, videli smo rat, videli smo bombe, videli smo glad i bedu, videli smo atentate, videli smo i osetili na svojoj koži najgore stvari i bili svedoci kulturnog, političkog, ekonomskog i ko zna kakvog još sunovrata naše postojbine.

Mislili ste da smo posle svega toga videli sve? E pa moram da vas razočaram - NISMO! Sudbina nam sprema novu grozotu, nov sunovrat,... tinejdžersku komediju o seksu za koju je scenario napisao... sad se spremite... glavom i bradom (i još ponečim) Dimitrije Vojnov!!!!!

To, kada budete videli, moći ćete da kažete da ste videli sve! Sve najgore što ljudsku rasu može snaći.

Za neupućene, Dimitrije Vojnov je onaj koliko simpatičan, toliko iritantan debeljuca iz filma "Tito i ja". Debeljuca koji je narastao u... debeljucu, samo je dobio bradu.

Neću da raspravljam o domaćoj teen komediji kao ideji, pošto nema šta tu da se raspravlja, ali me jako interesuje, kome je palo na pamet da scenario o tinejdžerima i sexu da da napiše osoba koja nikada nije te dve stvari spojila u životu i nema pojma o čemu se tu radi? Taj je zbilja ili veliki šaljivdžija i veseljak, ili ozbiljno psihički poremećen. Kapiram ja da svaki scenarista pre pisanja scenarija, dobro se raspita o dotičnoj temi, izvrši istraživanje,... ali zar nije lakše dati tu temu nekome ko ima bar nekih iskustava na tom polju? A takvih, složićete se samnom, ima mnogo.

I još me interesuje kako se u ovoj zemlji postaje filmski kritičar? Šta je potrebno? Koja je procedura?

Ja volim da kritikujem filmove, ali me niko ne šiša 2%. Koga treba da poznajem, kome da ...., nebi li postao uvaženi filmski kritičar?

Komšije, idite bre više...

Odavno je bilo većini očigledno i u poslednje vreme postaje sve očiglednije - ne možemo živeti zajedno! Sada je valjda i najvećim nevernim tomama jasno da ovako više ne može.

Godinama nam prete nekim referendumom, nekim otcepljenjem... pa šta čekaju više?! Ajde više sprovedite pretnje u dela! Jel nećete sa nama? Pa idite onda, široko vam polje! Ako mi vama ne trebamo, pa ne trebate ni vi nama, to je bar kristalno jasno.

A najviše me nervira činjenica da se samo oni pitaju. A što nas niko ništa ne pita? Što nas ne pitaju da li mi želimo sa njima ili ne? Što se kod nas ne održi referendum?

Možda zato što im nebi odgovaralo ono što bi izašlo na videlo!
Jebote, uvek se mi nešto trudimo da očuvamo nešto što je trulo. Uvek mi želimo da ispadnemo fer i korektni. Zato uvek i završimo kao jebena strana. Pa dokle da poturamo guzicu? Aj' malo mi da probamo da kresnemo nešto, da promenimo strane!

Muka mi je više! Neka idu bre!!!

Za one koji su propustili

"Svi hederi smaracha"

Na ovoj adresi možete videti dosadašnje flash hedere smaracha, a biće postavljani i svi budući.

Reka i ja

Svaki dan prelazim reku idući na posao i s' posla. Gledam je i divim se, obožavam je. U isto vreme osetim i tugu. Tugu... zato što je prelazim u autobusu, preko mosta, daleko od nje, što nisam bliže, dole pored nje, da mogu bar ruku da umočim... da sednem i posmatram je, da posmatram kako lagano protiče dolazeći ko zna odakle i idući negde daleko, ali je pri tom uvek tu.

Blizina reke me smiruje, pozitivno utiče na mene, kao da skupi sve negativno iz mene i odnese sa sobom, tamo negde...

Bilo je i vremena kada sam silom prilika živeo u gradu bez reke (ma koliko teško bilo za zamisliti, postoje i gradovi bez reka), i bilo mi je teško, patio sam... i koristio svaku priliku da dođem u moj grad i posetim je, sednem i pričam sa njom, dozvolim joj da svom tom masom prođe kroz mene i ispere sve crno i loše. I pozdravimo se, do sledećeg puta.

Malo sam sebičan kada je reka u pitanju. Želim je samo za sebe i smetaju mi drugi ljudi koji dolaze tu. Onda potražim neki deo gde ćemo biti sami i gde ćemo moći da pričamo, gde ću joj istresti sve što me muči, a ona će me saslušati i pomoći.

Boje

Ne volim zimu u gradu... zato što je prljava i ružna. Volim zimu na planini, u prirodi, ali je retko priuštim sebi... nekad zbog posla, nekad zbog nemaštine.

Čak ne vidim ni kako bi se današnja deca radovala zimi u gradu kada nema snega k'o što je nekad bilo, nema mesta na kom bi se sankali, sve su zauzeli automobili. A i ove njihove današnje plastične "lopate" koje su zamenile sanke su smešne. Nema više one euforije koju smo mi osećali kada nam otac namaže gazeći sloj metalnih sanki slaninom, pa odemo najdalje od svih i osećamo se kao da smo osvojili zlato na olimpijadi. Ne nedostaje mi to, imao sam toga sasvim dovoljno. Nedostaje mi da vidim da i današnja deca imaju to i da im znači bar upola koliko je nama značilo.

Obično sam pred kraj zime u haotičnom stanju. Iz razloga što mi se komešaju emocije. Radost kada vidim sunce i plavo nebo u iščekivanju proleća i depresije sivilom koje je prouzrokovano blatom, oblacima, kišom, bljuzgavicom i uopšte nedostatkom boja u prirodi tokom zime. Čak i ono što ima neku boju, deluje desaturizovano (izvinjavam se zbog profesionalne deformacije). Meni boje, odnosno raznolikost boja oko mene, mnogo znače. Akumuliram ih u sebe kao neki solarni generator i pretvaram ih u pozitivnu energiju koja delom pokreće moje sisteme, a delom izlazi iz mene.

Nije ni čudo da sam se rodio u proleće.

Neki citati

Stalno se pitam šta je sa ljudima, zašto se ponašaju glupo i nelogično...

Pre neki dan pročitah u knjizi Amina Malufa "Baldasarovo Putešestvije", čija se radnja dešava u XVII veku, jedan citat, koji je odgovor na moje pitanje:

"Mladi prijatelju, nećemo razumeti ništa od hoda sveta ako budemo zamišljali da ljudi uvek postupaju mudro. Nerazbor je muški princip istorije."

Znači, tako je, od kad' je sveta i veka!

U istoj knjizi, još jedan citat mi je skrenuo pažnju:

"U svetu u kome posvuda vlada samovolja, zašto bih ja bio jedini koji se oseća krivim zbog prekršaja? I zašto bih bio jedini koji oseća grižu savesti?
Morao bih jednoga dana naučiti da budem nepravedan bez uzbuđivanja."