master of none (jack of all trades):Someone who is good at many things but excellent at none, perhaps highlighting the advantage of adaptability over specialization.
Da li čovek može da dođe do spoznaje da je promašio svoj život ili ne, pre svoje smrti? I da li je izlišno uopšte razmišljati o tome i pokušavati doći do spoznaje?
Dok sam bio mlađi, bio sam prilično perspektivno dete. Išli su mi strani jezici, crtao sam jako dobro, pobeđivao na takmičenjima (matematika – 2. u Beogradu, fizika – 1. u Beogradu), moji pisani sastavi su dobijali nagrade, ...itd. Kao što se može videti, bio sam i prilično višestran. Ljudi su me nazivali budućim naučnikom, budućim umetnikom, budućim nečim stvarno velikim! Predviđali su mi stvarno budućnost velike osobe. Tokom celog života sam bio autoritet skoro svim ljudima oko sebe, svi su mene pitali za savet, u vezi svega i svačega, pa i stariji, pametniji, iskusniji. Ponekad mi je čak i smetalo breme tih velikih očekivanja.
Pa šta se onda desilo u međuvremenu? Jesam li ili nisam opravdao njihova očekivanja, i što je još važnije, jesam li ili nisam opravdao svoja očekivanja? Kad malo bolje razmislim, ja nisam ni imao svoja očekivanja. Imao sam svoje želje i stalno bio opterećen tuđim očekivanjima. Možda je još rano za postavljanje takvih pitanja? Ne znam ni sam.
Da vidimo, kakva je situacija do sada.
Nasuprot svim očekivanjima, upisao sam vojnu školu (jebiga, ljubav prema avionima). Nisam postao pilot, što mi je bila jedna od najvećih želja, zbog problema sa vidom, postao sam avio mehaničar. Voleo sam svoj posao i radio sam ga najbolje i najprofesionalnije što sam mogao i bio sam autoritet među svojim kolegama pa čak i među pretpostavljenima. Ali to je bio jedan dugačak period stagniranja u mom životu. Cela ta situacija – vojska, situacija u zemlji, kriza, ratovi... pred mene su postavljali samo dva cilja: ostati živ i ostati koliko toliko normalan. Uspeo sam, ali samo to sam i uspeo, ništa više. Onda sam shvatio da to nije život za mene, da želim više. Kupio sam računar i počeo da učim, vratio sam se ljubavi prema crtanju i dizajnu. Uspeo sam da naučim mnogo i da promenim profesiju, postao sam web dizajner, pomalo se bavim i crtanjem i animacijom. OK, to me ispunjava, ali profesionalno bavljenje tim poslom, za firmu, nije ono što sam ja zamišljao. Nema slobode, nema mnogo eksperimentisanja i, kada se dođe do određenog nivoa, nema unapređivanja. Klijenti i poslodavci žele isključivo kvantitet u kratkoj jedinici vremena, sloboda i igranje nisu preporučljivi.
Osim profesionalnog segmenta, tu su i druga interesovanja. U svoj toj prevelikoj želji da sve znam, da se u sve razumem, da gurnem nos svuda, došao sam do situacije da se u sve i razumem! Ali... u sve se razumem po malo, do nekog određenog nivoa. Ništa ne znam odlično, nisam ni u jednom segmentu autoritet. Znam pomalo da obavljam sitne kućne popravke, pomalo da kuvam, pomalo se razumem u kinematografiju, pomalo u muziku, pomalo u tehniku, donekle se razumam u sport i pomalo se rekreativno i bavim njim, mogu da pričam o politici, o ekonomiji, o kolima, o svemu i svačemu. Ni u jednom društvu neću ostati nem, o svemu umem da kažem ponešto pametno. Ali smatram da ni u čemu ne mogu da budem apsolutni autoritet. Tome još doprinosi i činjenica da sam se, poučen lošim iskustvima, naučio da budem nenametljiv, da ne pametujem previše, da ne diram ljudima u sujetu, da držim nizak profil (što bi rekli anglosaksonci). Koliko je to dobro, toliko se ispostavilo i loše – neki ljudi me ne shvataju ozbiljno.
Neki ljudi mi kažu „Blago tebi, ti si postigao dosta u životu. Mnogo znaš i u sve se razumeš!“ Možda je tako. Možda jesam dosta postigao. Možda trenutno živim jedan fin, pristojan život, koliko god je to moguće u ovoj državi. Ali nikako ne mogu da se otmem utisku da sam mogao i MORAO mnogo više! Da sam bio predodređen za neke veće stvari, za veća dela. Ili sam možda samo, još uvek, opterećen tim tuđim očekivanjima, očekivanjima drugih ljudi oko sebe!?
Daleko od toga da mislim da sam dao sve od sebe i da je ono što sam do sada postigao, moj maksimum. Još uvek sam mlad, još uvek imam dosta vremena da učinim mnogo toga. Jedino što mi ponestaje energije i samopouzdanja koje me je pratilo celog života. Osećam da polako slabi, da se sve više udaljuje od mene. Potrebna mi je neka injekcija samopouzdanja.
Zar nije svima nama potrebna s’ vremena na vreme!?
