Ko ih šiša! Kad nisu hteli da daju 100 dindži za kineski kišobran, onda neka kisnu, nisu zaslužili ni ispod "streje" da stoje!
Najmanje je bitno to što jedan čovek sa kišobranom zauzme mesta koliko troje bez kišobrana.
A najviše ih volim kada krenu da uđu u autobus sa sve otvorenim kišobranom, pa ga zatvaraju... nemam pojma kada i kako!
Usput i poneko oko završi na istom! Ko mi je kriv kad sam viši od republičkog proseka!
Da li čovek može da dođe do spoznaje da je promašio svoj život ili ne, pre svoje smrti? I da li je izlišno uopšte razmišljati o tome i pokušavati doći do spoznaje?
Dok sam bio mlađi, bio sam prilično perspektivno dete. Išli su mi strani jezici, crtao sam jako dobro, pobeđivao na takmičenjima (matematika – 2. u Beogradu, fizika – 1. u Beogradu), moji pisani sastavi su dobijali nagrade, ...itd. Kao što se može videti, bio sam i prilično višestran. Ljudi su me nazivali budućim naučnikom, budućim umetnikom, budućim nečim stvarno velikim! Predviđali su mi stvarno budućnost velike osobe. Tokom celog života sam bio autoritet skoro svim ljudima oko sebe, svi su mene pitali za savet, u vezi svega i svačega, pa i stariji, pametniji, iskusniji. Ponekad mi je čak i smetalo breme tih velikih očekivanja.
Pa šta se onda desilo u međuvremenu? Jesam li ili nisam opravdao njihova očekivanja, i što je još važnije, jesam li ili nisam opravdao svoja očekivanja? Kad malo bolje razmislim, ja nisam ni imao svoja očekivanja. Imao sam svoje želje i stalno bio opterećen tuđim očekivanjima. Možda je još rano za postavljanje takvih pitanja? Ne znam ni sam.
Da vidimo, kakva je situacija do sada.
Nasuprot svim očekivanjima, upisao sam vojnu školu (jebiga, ljubav prema avionima). Nisam postao pilot, što mi je bila jedna od najvećih želja, zbog problema sa vidom, postao sam avio mehaničar. Voleo sam svoj posao i radio sam ga najbolje i najprofesionalnije što sam mogao i bio sam autoritet među svojim kolegama pa čak i među pretpostavljenima. Ali to je bio jedan dugačak period stagniranja u mom životu. Cela ta situacija – vojska, situacija u zemlji, kriza, ratovi... pred mene su postavljali samo dva cilja: ostati živ i ostati koliko toliko normalan. Uspeo sam, ali samo to sam i uspeo, ništa više. Onda sam shvatio da to nije život za mene, da želim više. Kupio sam računar i počeo da učim, vratio sam se ljubavi prema crtanju i dizajnu. Uspeo sam da naučim mnogo i da promenim profesiju, postao sam web dizajner, pomalo se bavim i crtanjem i animacijom. OK, to me ispunjava, ali profesionalno bavljenje tim poslom, za firmu, nije ono što sam ja zamišljao. Nema slobode, nema mnogo eksperimentisanja i, kada se dođe do određenog nivoa, nema unapređivanja. Klijenti i poslodavci žele isključivo kvantitet u kratkoj jedinici vremena, sloboda i igranje nisu preporučljivi.
Osim profesionalnog segmenta, tu su i druga interesovanja. U svoj toj prevelikoj želji da sve znam, da se u sve razumem, da gurnem nos svuda, došao sam do situacije da se u sve i razumem! Ali... u sve se razumem po malo, do nekog određenog nivoa. Ništa ne znam odlično, nisam ni u jednom segmentu autoritet. Znam pomalo da obavljam sitne kućne popravke, pomalo da kuvam, pomalo se razumem u kinematografiju, pomalo u muziku, pomalo u tehniku, donekle se razumam u sport i pomalo se rekreativno i bavim njim, mogu da pričam o politici, o ekonomiji, o kolima, o svemu i svačemu. Ni u jednom društvu neću ostati nem, o svemu umem da kažem ponešto pametno. Ali smatram da ni u čemu ne mogu da budem apsolutni autoritet. Tome još doprinosi i činjenica da sam se, poučen lošim iskustvima, naučio da budem nenametljiv, da ne pametujem previše, da ne diram ljudima u sujetu, da držim nizak profil (što bi rekli anglosaksonci). Koliko je to dobro, toliko se ispostavilo i loše – neki ljudi me ne shvataju ozbiljno.
Neki ljudi mi kažu „Blago tebi, ti si postigao dosta u životu. Mnogo znaš i u sve se razumeš!“ Možda je tako. Možda jesam dosta postigao. Možda trenutno živim jedan fin, pristojan život, koliko god je to moguće u ovoj državi. Ali nikako ne mogu da se otmem utisku da sam mogao i MORAO mnogo više! Da sam bio predodređen za neke veće stvari, za veća dela. Ili sam možda samo, još uvek, opterećen tim tuđim očekivanjima, očekivanjima drugih ljudi oko sebe!?
Daleko od toga da mislim da sam dao sve od sebe i da je ono što sam do sada postigao, moj maksimum. Još uvek sam mlad, još uvek imam dosta vremena da učinim mnogo toga. Jedino što mi ponestaje energije i samopouzdanja koje me je pratilo celog života. Osećam da polako slabi, da se sve više udaljuje od mene. Potrebna mi je neka injekcija samopouzdanja.
Zar nije svima nama potrebna s’ vremena na vreme!?
Posle pozdrava, ostanem još neko vreme pored nje gledajući je kako bezbrižno spava i to je trenutak kada vreme staje za mene, mogao bih večno da ostanem u tom trenutku, posmatrajući tu savršenu sliku kojoj baš ništa ne nedostaje.
| Reactions: |
Onda sam počeo da razmišljam koji bi to časopis ja mogao da pokrenem, a da nije već nešto slično izdato... Možda "Kad u Vojsku Krenem - Specijalizovani časopis za ispraćaje"? Neeee... vojsku samo što nisu ukinuli! Razmišljam dalje. "Danas Nam Je Divan Dan - Specijalizovani časopis za rođendane"? Neeee, ni to! Mora nešto originalnije. Slave su već pokrivene, ako se dobro sećam.
Ne vredi. Ne mogu da smislim ništa tako originalno, kao što je gore navedeni časopis.
Ipak, možda... sad mi pade na pamet... neki "Specijalizovani časopis za Srbske bizmismene", a naziv bi mogao da bude "300% Zarade", ili pak "Lov u Mutnom"! Hmmm, nije loša ideja, vredi još malo poraditi na njoj. Pa, jednog dana i ja da postanem osnivač i glavni urednik nekog mega-dojajnog časopisa!
| Reactions: |
Tek kada malo dublje pročačkamo po podsvesti, počinjemo da izvlačimo đubre i loša sećanja. A i tada, kada ih iščupamo napolje, nemaju istu jačinu kao ona dobra... Deluju nam kao prisećanje na neki film koji smo gledali ili nešto što se dogodilo nekom drugom.
Meni se, na primer desilo da sam jedan ceo loš period života, toliko duboko zakopao, da ga se setim, samo kada namenski želim da ga se setim, a i tada ga se sećam kao neko pradavno vreme, kroz maglu, pa čak ponekad pomislim da se to uopšte nije ni desilo.
Takođe se sećamo samo dobrih osoba, ili samo dobrih osobina istih. One osobe koje nisu zaslužile da ih se sećamo, brišemo iz memorije, mada ostaje neki gorak ukus u ustima i rupa na mestu na kom su bile. Potrebno je mnogo vremena i truda da se te rupe popune.
Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da ovo sve ovako funkcioniše kod svih ljudi, ali kod mene funkcioniše i jako mi je drago zbog toga. To je još jedna od stvari koje su mi pomogle da očuvam zdrav razum u životu.
Na ovu priču, ja sam samo prokomentarisao kako ja, iz principa, nikada ne trčim za gradskim prevozom (što stvarno i ne činim).
No, međutim... đavo nikada ne spava, što potvrđuje događaj od jutros.
Elem, pošao sam jutros na posao, stao na semaforu da sačekam zeleno svetlo. U tom trenutku vidim trolu kako prolazi raskrsnicu i staje na stanicu. Iz meni totalno nepoznatog razloga, potrčao sam ka troli (?!?!?!). Trola me, naravno nije sačekala i krenula je, a ja sam usporavajući, nagazio na onaj ukošeni ivičnjak i poleteo glavom ka banderi. Veštim pokretom je moja glava izbegla banderu, ali je zato moje koleno stradalo - razbio sam se ko dupe! Ustao sam i narednih 5 minuta mrzeo sebe, a narednih još 15-ak minuta sam pokušavao da shvatim zašto sam potrčao za trolom!!! Nisam uspeo da odgovorim sebi na to pitanje.