3 slike

Slika 1
Leto je, petak popodne, posle dosadnog dana na poslu. Ona sa nekim i ja sa ortakom, neobavezno piće i ćaskanje u bašti. Ortak i neko satima razvlače neku priču o poslu u kojoj sam možda i pokušao da učestvujem u početku, ali sam shvatio da niti mogu, niti želim. Ćutao sam... Ćutala je sve vreme i ona. Nikada u životu se nisam sa nekim toliko dobro sporazumeo... ćutanjem!!!

Slika 2/sastavljena iz dve/
Toplo je. Pa leto je, i treba da bude toplo. Dan je u stvari bio savršen. Razgledam postavku u muzeju i dodjoh do eksponata pored prozora koji gleda na plato ispred muzeja. Videh nju. Plato je tu samo zato što znam da se tu nalazi, ali u sećanju se nalazi samo devojčica sa rancom većim od nje same i ogromna belina svuda oko nje. Malo posle, vidim je kako pomalo nervozno razgleda eksponate. Najradije bih joj prišao tog trenutka, ali i ona i ja smo došli ovde da vidimo postavku (jesmo li?), razgovor može i kasnije.
...
Rastanak, ugao kod Londona. "Ja idem levo", "A ja desno". Dodir dlanova koji neću zaboraviti, okrećem se i krećem, sporim, nesigurnim korakom. Želeo bih da se okrenem i ako vidim i nju okrenutu, da joj potrčim u zagrljaj, ali bojim se da to uradim... takve stvari se dešavaju samo u filmovima. U tom trenutku osećam da sam potpuno poludeo za njom. Nastavljam dalje, ali ne osećam sebe niti znam kuda idem.

Slika 3
Volim botaničku baštu, volim mir koji se jednostavno nameće svaki put kad odem tamo. Uživam u tome i usput pogledom tražim nju. Ugledah je. Devojčica sa ogromnim rancom sedi na kamenu pored potočića i čita debelu knjigu okružena zelenilom i delimično obasjana zracima letnjeg sunca koji su se probijali kroz krošnje. Izgledala je tako savršeno uklopljena u okolinu, kao da je odatle potekla i kao da je namenjeno da večno bude tu. Bilo mi je žao da kvarim tu sliku, ali ona me je ugledala, zaklopila knjigu, ustala i prišla. Dugo smo tog dana pričali. Ne sećam se da sam ikada sa nekim toliko dugo pričao u kontinuitetu.

Ove tri slike nikada neću izbrisati iz glave! Jednostavno je nemoguće.

Words

Good times for a change
See, the luck I've had
Can make a good man
Turn bad

So please please please
Let me, let me, let me
Let me get what I want
This time

Haven't had a dream in a long time
See, the life I've had
Can make a good man bad

So for once in my life
Let me get what I want
Lord knows, it would be the first time
Lord knows, it would be the first time

The Smiths

Sloboda izbora

Sloboda izbora je dobra stvar i jedna velika prednost modernog, emancipovanog čoveka.
Ali... (da, uvek to jebeno "ali")

Sloboda izbora je i jedna velika odgovornost. Sloboda izbora je i jedno veliko sranje (Pain in the ass - što bi rekli ameri).

Čovek često dolazi u situaciju da između dva zla izabere manje. Ili da napravi izbor da li će povrediti sebe ili nekog drugog (naravno, obično je u pitanju osoba koju ne želimo da povredimo) ili da bira koga će povrediti između druge dve osobe (opet, osobe koje ne želimo da...). Tako da je u mnogo slučajeva sloboda izbora jedno veliko sranje, bez koga bi nam bilo mnogo lakše.

U takvim slučajevima treba napraviti izbor između nečega, između čega ne želimo da pravimo izbor. Za to je potrebno mnogo razmišljati kako bi doneli pravu odluku. Pravu!!!??? Pa koja je u tim slučajevima prava? Obično nijedna. Sa time dolaze i glavobolje i stres i sve ono čega se plašimo.

I kad na kraju donesemo odluku, ne prestaje da nas prati crv koji nas jede iznutra sa pitanjem da li smo zaista doneli pravu odluku (opet pitam, zar je bilo koja prava?), a to ponekad može da bude gore od samog procesa izbora.
Stvari postaju još gore ako imamo loša dosadašnja iskustva sa izborom. E tu nastaje beskonačno kolo.

Jebote, baš sam smoren! Izvinjavam se.

Hipokratova zakletva

"U času kada stupam u lekarske redove svečano obećavam, da ću svoj život staviti u službu humanosti.

Prema svojim učiteljima sačuvaću dužnu zahvalnost i poštovanje.

Svoje će zvanje vršiti savesno i časno.

Najvažnije će mi biti briga - zdravlje moga pacijenata.

Poštovaću tajne onoga ko mi se poveri.

Održavaću svim svojim silama čast i plemenite tradicije lekarskog zvanja.

Moje kolege biće mi braća.

U vršenju dužnosti prema bolesniku neće na mene uticati nikakvi obziri vere, nacionalnosti, rasne, političke ili klasne pripadnosti.

Apsolutno ću poštovati ljudski život, od samog začetka.

Ni pod pretnjom neću dozvoliti da se iskoristi moja medicinska znanja suprotna zakonima humanosti.

Ovo obećavam svečano, slobodno, pozivajući se na svoju čast."

Da li treba da uopšte nešto komentarišem? Svi, vrlo dobro znamo kakvo je zdravstvo kod nas! Možda je bolje da pređemo na potpuno privatnu zdravstvenu zaštitu, tada ćemo bar znati koliko treba da platimo!

Jbt, dokle smo došli kad' se ljudi više ne usuđuju da odu kod lekara bez "poklona", pošto ih niko neće udostojiti nimalo pažnje, a kamoli učiniti nešto za njih. Pri tom, ni "pokloni" više nisu što su nekad bili... nema više da čokolada i 200gr kafe završe posao, prihvata se samo čvrsta valuta i to unapred.

Posebno mi je muka od opravdanja tipa "Mala mi je plata" i slično, to se ne pominje u ovoj zakletvi gore! A osim toga, ako nisi zadovoljan, pređi u privatnu praksu ili menjaj posao! Stvarno mi se gade!

Ni ja nisam bio zadovoljan uslovima i platom na svom bivšem poslu, al' sam tražio bolji i dok ga nisam našao, obavljao sam svoj posao krajnje odgovorno.

Život je plaža

Ja ljude delim na "nesvesne" i "svesne".

"Nesvesni" su većina,... ljudi koje svakodnevno srećemo na ulici, ljudi koji životare tako, dan za danom, žive svoje obične prosečne živote, veruju televiziji, ne čitaju knjige, nemaju velikih snova, rade svoje dosadne poslove, ne očekuju mnogo i uglavnom su zadovoljni onim što dobiju od života. Njima je super.

Sa druge strane su "svesni" ljudi, ljudi koji imaju snove, koji imaju afiniteta da nešto dostignu i prestignu, ljudi koji očekuju nešto više od prosečne svakodnevice, očekuju više od života, žele da ostave neki konkretan trag iza sebe. E takvi ljudi su u buli. U buli su iz prostog razloga što je život i okruženje više naklonjeno onoj prvoj grupi i gotovo sve funkcioniše u prilog njima. Iz tog razloga, "svesni" ljudi iako ulažu ogromne napore, unapređujući sebe, trudeći se da unaprede svoje okruženje,... vrlo često ostaju bez adekvatnog odgovora i konkretnog ispunjenja. To ih dovodi do toga da su konstantno smoreni, nezadovoljni, depresivni. Boli ih to što život ne odgovara na njihove napore i imaju osećaj da uzalud rade to što rade.

E pa nije uzalud! Jeste teško, jeste mukotrpno i jeste ekstremno dugotrajan proces, ali definitivno nije uzalud. Pogledajte kroz istoriju, bilo je mnogo takvih ljudi, i definitivno su ostavili trag za sobom. Da nisu, ne bi ni nas bilo, svi bi postali vremenom "nesvesni". Potrebno je samo prihvatiti činjenicu da to nije sizifovski posao, već da je samo potrebno dosta vremena i vere u sebe da bi konačno počelo da pokazuje rezultate. Bez vere, ne bi bilo ničega!

Život me je poprilično jahao i bičevao. Ništa u životu mi nije poklonjeno, ništa nije išlo "kao podmazano". Za sve sam morao dobro da se pomučim i izgubim mnogo živaca i energije, a zauzvrat sam dobijao ili ništa ili male zalogajčiće, tek toliko da ostanem u životu. I kada bi, ponekad naišao period dobre struje i kada mi je izgledalo da sve kreće u pravom smeru, tada bi me nešto odalamilo po potiljku i nabilo glavu u blato. Mnogo puta sam bio na ivici da izgubim veru, padao sam u ponore očaja, pomišljao na sve i svašta..., ali sam se uvek iz inata pridizao i gurao dalje, bez obzira na prepreke koje su se gomilale i izgledale nepremostive.

Jednostavno, moram imati veru i nastaviti, jer ako popustim, gotov sam... potonuću u totalni mrak i nestaću. To je i poruka koju uporno pokušavam da prenesem i na druge "svesne" ljude iz svog okruženja.

Univerzum je takav da svaka akcija mora da ima i reakciju, svako delo (ma koliko mizerno bilo) mora ostaviti neki trag, neku posledicu koja će, opet uzrokovati neki dalji sled događaja.

MORA u jednom trenutku da krene!!! Samo je pitanje naše vere i istrajnosti dal' ćemo priuštiti sebi da dočekamo taj trenutak.

Ko je ovde lud?

Svi ste sigurno već bezbroj puta sa nekim pričali na temu Srbskog biznisa, tj. načina poslovanja, načina vođenja firmi, organizacije posla, odnosa prema robovima... ovaj, pardon, radnoj snazi, i svim ostalim njegovim elementima. I uvek zaključite jednu stvar: To se Tako NE RADI!!! Pa u čemu je onda stvar? Ko je ovde lud? Ako se to tako ne radi, zašto i kako uopšte uspevaju da rade i opstaju takvi?

Koliko puta ste bili u prilici da vidite/čujete da u nekoj privatnoj firmi izuzetno kvalifikovanog i dobrog radnika plaćaju smešno, a malog od tetke/ujaka/komšije/zaove/prijatelja koji ništa ne radi i vata zjale, plaćaju nerealno dobro? U čemu je fazon i kako se to isplati (s' obzirom da je isplativost jedini reper u privatnoj firmi)? Gde je tu logika? Da li sam propustio nešto?

Ili kad predočiš gazdi/šefu da ti je produktivnost opala (a produktivnost = pare!) zbog neadekvatne opreme ili uslova rada, a on slegne ramenima i kaže kako ne može ništa da uradi povodom toga... Pa zar mu nije u interesu da poveća produktivnost (pošto produktivnost = pare!)? Opet sam propustio nešto?

Mogu se ovakvi i slični primeri nabrajati do beskraja... pa u čemu je fazon? Šta sam propustio?

Ili mi, robovi... ovaj, pardon, radnici ne znamo da vodimo firmu, il' smo idealisti, utopisti, istripovani..., ili prosečan srbski biznismen iz nekog razloga nije u mogućnosti da koristi više od jednog promila mozga.

Svakog čuda tri dana i previše

Šta se to dešava?

Prvo sam se istripovao da sam previše smorio kad sam video da je sve manje poseta i još manje komentara na blogu, a onda sam video da je i na drugim blogovima slična situacija.

Jel to tako brzo prošlo interesovanje za iste? Šteta!! Baš sam mislio da će ovo biti malo duža zabava, čak sam se potrudio da povećam učestalost postovanja.

Nema veze, nastaviću ja da se istresam ovde i dalje, a vi, ako dođete - dođete, ako ne - manje ćete biti smoreni ;)

Mnogo se ponavljamo!

Eto, posle zilijun godina, Sorabija (zajedno sa satelitima) je opet u "vrhu" svetskog fudbala (bljuv!) Osim što nisam neki ljubitelj fudbala, posebno me ne interesuje domaći fudbal (još od legendarnog meča sa Holandijom kad smo se kurčili kako ne može nama niko da da 5 golova). No ova tema nije posvećena fudbalu, nego ovim propratnim efektima.

Elem, jučerašnja gužva i euforija na ulicama prestonice, primitivno ponašanje gomile naduvanih i našmrkanih idiJota, nepotrebno stvaranje gužve i nervoze među normalnim delom sveta koji se umoran vraća sa posla,... sve to me onako, pomalo iritira. OK, godinama smo bili u mraku, treba nam malo svetlosti, pa makar to bio fudbal, ali zašto od buve praviti slona? Zašto pridavati toliki značaj jednoj kvalifikacionoj utakmici protiv male Bosne? Pa nisu oni fudbalska velesila i nije to utakmica za titulu vaseljenskog šampiona!!!

Još kad sam pročitao naslove u današnjem sportskom žurnalu na 8 (i slovima - OSAM) strana: "Junaci za planetu", "Svet obojen Plavo", "Ima li ko jači?!"!!! Samouverenosti nam stvarno ne fali! Problem je što je to obično neosnovana i bezrazložna samouverenost. Nije ni čudo što su nas u svetu stavili na prvo mesto po "Self-esteem"-u. Previše smo samouvereni. Nije nam bilo dovoljno što smo se mnogo puta opekli i nismo se naučili pameti.

To sve samo doprinosi da se mnogo više osećamo posrano i iznevereno kada ne ostvarimo željeni uspeh.

Ako (kad) budemo opet pukli i osramotili se, onda će biti 8 strana pljuvanja i prozivanja u sportskom žurnalu. Ne daj bože da osvojimo neku medalju!!! Pa ima toliko da se osilimo i okupiramo neku državicu iz okruženja!

Neuroza vol.2 – Pauza Svetinja

Tužna realnost je da svi mi radimo stresan posao, bez obzira šta radimo i koliko volimo svoj posao. To je jednostavno tako. U stvari, ne radimo svi stresan posao, kao takav, već smo izloženi skoro svakodnevnom stresu na istom (iz ovog, ili onog razloga), te smo zbog toga konstantno opterećeni poslom i dešavanjima vezanim za posao.

Iz tog razloga sam rešio da u vanradno vreme ne razmišljam i ne opterećujem se tim, pošto mi donosi samo loše raspoloženje i nervozu. Mogu vam reći da je potrebno dosta treninga i samokontrole da bi se to postiglo. Naravno, nije uvek i moguće - ponekad je stres toliko jak da mora negde da se istrese, da izađe na površinu, ali to su pojedini trenuci pražnjenja koji se mogu istolerisati (ukoliko nisu prečesti).

Zašto sve to pišem? Iz rezloga što me jako smara i nervira kod nekih ljudi što svakodnevno, konstantno pričaju isključivo o poslu i o problemima i stresovima na poslu u slobodno vreme. Isto koliko nije dobro za njih, toliko nije dobro ni za mene da slušam to. OK je kad se nekome desi nešto zanimljivo ili, pak, frka na poslu proizvede toliko jaku reakciju da ljudima treba da se isprazne i da podele sa nekim to. To razumem i to je normalno. Smara me kada to postane svakodnevno, konstantno, neprestano... kada postane JEDINA tema priče... e, tada umara. Postoje čak i ljudi koji ne umeju da pričaju ni o čemu drugom osim o poslu. Steknem utisak da oni ni nemaju život van posla. To je tužno. Sva sreća, takvih ljudi nema mnogo i ne izbegavam ih, ali pokušavam da utičem na njih, da im pomognem. No, neki se ne daju tako lako ;)

Pauza u toku radnog vremena mi je svetinja, zato što mi je potrebno da malo isključim mozak u toku rada, da napunim baterije kako bih ceo dan izdržao na prihvatljivom produktivnom nivou. E, iz tog razloga na pauzi stvarno ne volim i ne mogu da pričam o poslu, niti da slušam.

Pre neki dan sam malo popizdeo, pošto sam bio i onako nešto umoran i nervozan, pa još preko toga kolege počele bučno da raspravljaju o problemima u firmi na pauzi! U jednom trenutku sam shvatio da ne mogu više da ih slušam i da želim da pređem za drugi sto, da sedim sam! Nervoza je prešla granicu izdrživosti i grubo sam ih upozorio da prestanu (par prethodnih ne-grubih pokušaja nije urodilo plodom)! Ne volim takve situacije, zato što puknem i istresem se na prvom koji naleti, a to nije dobro. Razumem ih, ali treba i oni mene da razumeju i da shvate da ne čine sebi ništa dobro time što pauzu ne koriste za ono za šta je namenjena - odmor od posla (ne samo fizički, nego i psihički)!!!

Neuroza vol.1 – Pomračenje svesti

Poslednjih par godina (a posebno poslednjih par meseci) sam primetio jednu pojavu kod sebe zbog koje sam se malo zabrinuo. U pitanju je rastuća tendencija jake nervoze u gradskim autobusima. Ukoliko sedim, ili stojim u polupraznom autobusu, nervoza je zanemarljiva. No, međutim, ukoliko stojim u prepunom autobusu, nervoza raste eksponencijalno u odnosu na količinu gužve u istom.

E sad, reći ćete kako svi osećaju nervozu u tim uslovima i da je to normalno… Ali, problem je u tome što ta nervoza poprima oblike fobije ili već neki drugi stručni izraz koji ne znam.

Naime, nervoza mi je tolika da osećam neodoljivu želju (i jedva se obuzdavam) da nekoga udarim (jako)!!! Da ga nabodem pesnicom i da mu pustim krv. Počinjem da se vrpoljim, znojim, osećam pojačano lupanje srca i čist, najčistiji gnev. Sve ovo ima dodatnu jačinu zbog toga što sam inače miroljubiv i tolerantan i ceo život izbegavam fizičke sukobe. Neretko se dešava da zbog opšteg dobra napustim dotični bus i sačekam drugi ili nastavim taxijem ili pešice.

Razloge za ovo već svi možete da pretpostavite – gužva (položaj “sardina”), nesnosan smrad velikog broja ljudi, nekultura, guranje, kašljanje za vrat, naslanjanje, trljanje, navaljivanje, “tečno” pričanje, gaženje, šutiranje…(dopuniti po želji)

Iz tog razloga se većina mojih tekstova ovde odnosi na javni gradski prevoz i događaje vezane za isti. Sad vidite koliko sam ja opterećen GSP-om!

Neko mi reče da je definitivno došlo krajnje vreme da kupim kola. I ja mislim da jeste, te o tome ozbiljno razmišljam u poslednje vreme. Jedini je problem (osim finansijskog, koji se podrazumeva) kada vidim, pri povratku s’ posla, kataklizmičnu saobraćajnu gužvu na Beogradskim ulicama u kojoj nikako nebi želeo da se nalazim svaki dan za volanom automobila. Sad treba od dva zla izabrati manje (sudbina prosečnog stanovnika Sorabije)!!