To Protect, and To Serve

Jednom prilikom, šetam ja tako besciljno sa jednim prijateljem po Gardošu i naletimo na patrolu organa reda (pre bi se reklo da su oni naleteli na nas). Sledi: "Dobar dan momci. Vaše lične karte, molim." Jes' da mi nije jasno zašto uopšte moram da mu pokažem ličnu kartu, kad nisam uhvaćen u nikakvom nedelu, već u šetnji, al' reko', ajde da ne talasam, biću miran i kulturan, te im dadoh (ortak takođe). Na to usledi pitanje "A gde ste vas dvojica pošli?" Ja zabezeknut! Šta njega briga gde smo pošli... "Šetamo!"... "A gde šetate?" Ja šokiran, ne mogu da verujem!!! (kolega u kolima proverava naše isprave putem radio-veze) "Samo šetamo, bez cilja. Možda odemo nehgde na kafu" - odgovaram trudeći se da ostanem miran. "A gde ste pošli na kafu?" ne odustaje na moje još veće zaprepašćenje. Počinjem da gubim živce, ali još uvek uspevam da se iskontrolišem...

Da ne gušim mnogo, uglavnom on nas tu ispita sve i svašta, pa čak i stvari koja nikako nebi trebalo da budu njegova sfera interesovanja, a pri tom, sve vreme držeći ruku nehajno (ali upadljivo) na rukohvatu pištolja za pojasom. Htedoh da mu kažem "Šta se ložiš, imam bolji pištolj kod kuće", al' se ugrizoh za usnu i prećutah.

Pa dobro bre, u kakvoj mi to državi živimo? Zar se baš ništa nije promenilo? Dva obična mladića u neobaveznoj šetnji Gardošom u sred lepog, prolećnog dana su sumnjivi!!!??? Pa j**** mu m****, dokle više da živim u policijskoj državi?

Nakon događaja (koji je trajao dobrih 15-ak minuta), razmišljao sam i došao do zaključka da je njima jednostavno bilo dosadno, pa su videli dobru priliku da ubiju malo vremena u toku patrole i smire savest pošto su "radili nešto". Eeeee, dokle god organi reda tako ubijaju vreme, ništa se nama neće promeniti.

Prošlost za poneti

Mogu vam reći da mi već duže vreme idu na ganglije američke isproducirane priče iz prošlosti estradnih zvezda. Prvenstveno mislim na ultra bogate i ultra popjularne likove o kojima se pričaju priče kako su imali teška detinjstva, siromaštinu, kriminalnu prošlost i slično. Kao i one koji se predstavljaju kao neke sasvim druge osobe, a sve u korist samopromocije i marketinga.

NE VERUJEM da je Eminemu majka bila kurva i da je propatio u detinjstvu više nego bilo ko drugi! Ne verujem da je 50 cent bio član genga i da je izbušen pištoljem! NE VERUJEM da je Opra Vinfri bila jako siromašna kao dete! NE VERUJEM da je Merlin Menson satanista, frik, transvestit ili šta već! I da ne nabrajam više.

Po meni su te priče sve proizvod marketinga. Skontali ljudi šta privlači publiku, pa smišljaju instant dramatične prošlosti.

U stvari, ne smetaju mi toliko ti ljudi, više mi smetaju fanovi koji veruju u sve te priče. I ne samo što veruju, nego se i svim silama bore da zaštite svoje idole od ovakvih kao što sam ja. Ma, samo se vi ložite!

Vrlo blizak slučaj su i "zvezde" čiji se sjaj gasi, ili nemaju čime da održavaju sjaj pa tobož slučajno se pojavljuju u javnosti njihovi eksplicitni snimci u svim mogućim kama sutra pozama! Ponovo su u centru pažnje, bez obzira na cenu. Bitno je da se opet o njima priča i popunjavaju stranice tabloida, ime im se visoko kotira na internet pretraživačima! Patetično...

Mene nisu prevarili.

Moć Muzeja

U subotu je u Beogradu održana manifestacija „Noć Muzeja“. U startu sam bio oduševljen, moći ću za jedno veče da obiđem gomilu postavki i to za samo 100 dinara. Tek sam posle shvatio koliko sam kratkovido razmišljao!

Elem, koja je u stvari poenta „Noći Muzeja“? Ako je poenta produhovljavanje naroda, zašto se naplaćuje karta (ma koliko cena bila simbolična) i zašto onda nije uključeno više muzeja (ili barem oni koji imaju nečto da pokažu)?

I tako sam ja otišao... i... smorio se! Da ima šta da se vidi – Nema! Da je gužva bila nenormalna – Jeste! Odjednom su ljudi shvatili da u ovom gradu postoje i muzeji! I da se u njima nešto i dešava! Čudo jedno! I to za samo 100 dinara! Nemam pojma šta je, al’ jeftino bre!

Sve to mi je jako podsećalo na Topuzića iz „2 sata kvalitetnog TV programa“ koji od deda mraza naručuje kulturu. Tako je i stotine hiljada beograđana u subotu moglo za 100 dinara da kupi kulturu i da budu mirni do kraja života. Patetično! (zapamtio sam jednu devojku u crnom miniću i žutim čizmicama koja se tiskala pred „Konakom“, a da pri tom, mogu da se kladim da nema pojma ni kakva je to građevina pred njom)

Ne želim da budem prestrog, bilo je i zanimljivih stvari, ali nedovoljno da ostavi pozitivan utisak na mene. U svakom slučaju, radije ću tokom cele godine da obilazim muzeje po gradu, a za „Noć Muzeja“ ću ostati kod kuće uz stupidni televizijski program.

Kultura kupovanja

Pre neki dan sam bio sa mojom dušom u jednom Mega/Hyper/Turbo Marketu da pazarimo neke sitnice koje nismo mogli u ovim standardnim prodavnicama. Navikao sam da na takvim mestima nailazim na veliku gužvu, gomilu dezorjentisanih ljudi koji se besciljno vrte unaokolo u dilemi za šta pre da daju teško stečen novac. Uvek se trudim da vešto žongliram između njih i da ne dozvolim da mi to kvari raspoloženje. Ali, uvek se tu nađe i deo sa mesom i suhomesnatim prerađevinama - delikatesima... Iz nekog, meni nepoznatog razloga, ma koliko da je dugačak red rashladnih vitrina, na tom mestu uvek radi 1-3 osobe, koje nikako ne mogu da ispune želje čopora izgladnelih kupaca koji taj deo prodavnice zaposednu iz svih mogućih pravaca u velikom broju.

Tako sam i tog dana imao jedno neprijatno iskustvo na tom mestu. Neprijatno u tom smislu da sam bio nateran da se ponesem malo nekulturno, kako bih završio ono što sam naumio.

Elem, čekajući svoj red na delikatesima, gledao sam sredovečnu gospođu koja je neumorno, duže vreme izvoljevala da vidi i ovo i ono, pa još i ono, pa opet ovo, a možda i ono... i tako bez kraja i konca i ni za šta nije mogla da se odluči. Savesna prodavačica je sve to ispoštovala i bila uslužna do kraja (i pri tom prilično povećala svoju mišićnu masu vadeći i vraćajući salame, šunke i slično). U jednom trenutku, dotična gospođa se malo ućutala, verovatno smišljajući šta bi ova mogla sledeće da joj pokaže, a ona da odrično odmahne glavom komentarišući da «Nije To To!», kada je prodavačica upitala «Želite li možda nešto drugo?» i gospođa je procedila kroz zube «Pa neeeeznaaam...».

Ja, koji sam do tada strpljivo čekao i gledao kako se stvara sve veća gužva na delikatesima zbog neodlučne (čitaj: isfolirane) gospođe, na trenutak sam izgubio strpljenje i uskočio: «Izvinite! Mogu li ja, pošto ja ZNAM šta hoću!». Prodavačica me je malo zbunjeno i uplašeno pogledala, a gospođa je prokomentarisala iznervirano: «To je baš lepo!», na šta sam se ja okrenuo prema njoj sa široko razvučenim osmehom i odgovorio «Pa naravno!» i nastavio sa porudžbinom.

Moja duša se malo smorila zbog situacije, i meni je bilo pomalo žao što sam se tako poneo, ali, nekim ljudima jednostavno treba pokazati zube, odvaliti šamar, ubosti ih u oko ili već nešto slično, kako bi im stavili neke stvari do znanja. Ako bih ceo život bio kulturan i uzdržan, visio bih redovno i ništa u životu ne bi postigao. Pođimo samo od banalnosti tipa kupovine delikatesa u prodavnici ;)

Kopanje rovova

Ponekad stvarno pomislim da moj posao često nije ništa drugo do kopanje rovova. Ja mu dođem kao neki web dizajner, animator..., a najčešći poslovi koje dobijam u firmi su: "Hajde ovu powerpoint prezentaciju prebaci u flash"!!! Smorina!!!

Još kada ti neko pošalje 50 (i slovima: pedeset) powerpoint prezentacija i traži da ih prebaciš u flash!!!! Tragedija, samoubistvo... dođe mi da odem i izrešetam klijenta. Ne..., nešto još gore... da ga nateram da ON to sve uradi, a ja da ga nadzirem! Sunce li im njihovo!

Niko me do sada nije naterao da u jednom tekstu upotrebim ovoliko znakova uzvika!

Koliko je to samoubilački posao postane jasno kada vam za izvođenje te operacije daju jako kratak period i kada još shvatite da je cela prezentacija sa sve slikama, grafikonima, tabelama i crtežima urađena na tamnoj pozadini, a vaš flash ima svetli layout, pa morate sve boje prvo da menjate... joj!

Ako preživim ovu nedelju (i možda sledeću), neko vreme ću, ako mi neko pošalje neki powerpoint na mail, da ga ubodem u oko... čisto kao upozorenje!!!

Globalni smor!

Da li ste znali da je na globalnom nivou, statistički utvrđeno da više kiše pada vikendom nego radnim danima!!! I niko to još nije uspeo do kraja da objasni... postoje razne teorije, ali nijedna nije dokazana.

Mislim, OK... volim ja letnju kišu (i rano jesenju), ali često zaposlenom čoveku koji jedva čeka vikend, pokvari planove...

Još jedna stvar, malo offtopic, ali ima veze... ne znam kako je kod vas, ali ja uvek nekako imam više vremena i više stvari završim kada sam slobodan radnim danom, nego za vikend. To je, pretpostavljam, više psihičke prirode.

Sve je relativno

Skorašnja tema na senchy-nom blogu me podsetila na jednu staru dilemu koju nisam nikad rešio, a vezano za sreću.

Ja verujem u sreću. Ali isto tako verujem da je sreća relativna stvar i kao takva je sklona različitim interpretacijama i shvatanjima. Mislim da stoga nema potrebe za nekim filozofskim raspravama na tu temu, pošto se uvek završe (ako se završe) bez konkretnog odgovora.

Pa zašto sam onda napisao ovu temu? Pa interesuje me samo vaše mišljenje o mojoj dilemi, a moja dilema je: Da li je srećan čovek onaj koji upada u razna sranja u životu i uvek se "srećno izvuče", ili čovek koji ima sreće da uopšte ne upada u sranja? Ovaj prvi ima problem što ta sranja često ostavljaju neki trag (fizički ili psihički), ali je pun životnog iskustva, dok ovaj drugi nema tih problema, ali smatram da mu je duša prazna.

Osloni se na...

Oduvek sam želeo da znam kada kupujem, šta kupujem, za šta dajem pare. OK, kupovao sam i jeftine i krš stvari, ali sam bio svestan da je krš i da neće dugo potrajati, ali je u tom trenutku odgovaralo svrsi. Nikada nisam pizdeo kada mi se sjebe nešto što sam jeftino platio.

Međutim, jako popizdim kada za nešto dam dosta para, baš iz razloga što očekujem kvalitet, i onda mi se to, skupo sjebe. E to me stvarno razočara i iznervira, a dešava se, nije da se ne dešava.

Najsvežiji primer. Planirao sam da kupim muziku za sobu. Godinama nisam hteo da pilićarim i pazarim nešto jeftino, nego sam sačekao da budem u mogućnosti i kupim "proverenu, kvalitetnu" stvar. Tako sam krajem prošle godine kupio Yamahin risiver i Mission zvučnike (raspitao se, slušao, gledao) i to bi trebalo da bude to, da budem miran duži period. Al' ne lezi vraže, posle 8 meseci, jedan zvučnik je prozvečao!!! Zašto? Kako? Izlaz iz risivera je 52W po kanalu, a zvučnici pravljeni za 75W po kanalu! Pri tom ih nisam ni pržio (osim prvih mesec dana po preporuci prodavca)!

Jesu zvučnici još u garanciji, ali me nervira što se to uopšte desilo. To nije smelo da se desi! Pljunuo sam pare za kvalitet, ali ga, izgleda nisam dobio... ili sam ja jednostavno maler pa se to desilo sticajem nesrećnih okolnosti.

Najviše mi smeta to što više ni u šta ne možeš da se pouzdaš, kao što ni na koga ne možeš da se osloniš.

Kompjutorski stručnjaci

Već sam oguglao na svakodnevne pozive od strane prijatelja, poznanika, komšija, slučajnih prolaznika i totalnih stranaca, sa pitanjem "E, nešto me zeza kom, jel bi mogao da pogledaš?" ili "Dal' bi mogao da mi instaliraš, podesiš, očistiš od virusa...?". U početku sam rado pristajao, da pomognem, onda je počelo da me smara, da pizdim i na kraju sam oguglao.

Onda se desilo nešto krajnje neočekivano. Elem, došao u subotu dečko kod mene da mi instalira kablovski modem i, da skratim priču, nema pojma u vezi računara. Maltene totalni početnik. Morao sam da preuzmem stvari u svoje ruke i da sam ispodešavam sve. Od njega sam uzeo samo potrebne parametre. Ne može bre svako da mi prčka po kompjuteru.

E, onda je usledio šlag na tortu. Juče me zove komšinica, došao taj isti dečko kod nje da joj instalira kablovski net i naišao na probleme, pa traži moju "stručnu" pomoć!!!!!

Pa, ne mogu da verujem! Kapiram da je dečko mlad i da nema iskustva, ali zašto ne probaju, na primer, da obuče te ljude koje zapošljavaju?! Jezivo!

P.S. Otišao sam i pomogao sam dečku, pošto mi je delovao kao ok lik.

Ručni "Automati"

GSP... taj večni izvor frustracija za milione građana, a ideja za moj blog ;)
Hmmm... ulazim u gradski autobus sa kartom za isti, koju sam kupio na kiosku. Pogledom tražim objašnjenje šta treba da radim sa njom (pošto sam, na primer, osoba koja je prvi put u Beogradu, ili ne daj bože stranac). Na jednom bočnom svodu ugledam crtež ruke sa kartom i natpisom "Poništite kartu u automatu". U "automatu"???!!! Kom automatu? Vrtim se, tražim neki "automat"... nigde ništa... ni traga od "automata"! Samo neka jadna kutijica u koju može da se gurne nešto veličine karte. Aj’ da probamo, možda je to taj "automat". Gurnem kartu i ništa se ne dešava... hmmm... čudno. Čovek pored mene me dobronamerno upućuje da moram da POVUČEM!!! Šta bre da povučem? Zar to nije "automat" koji nešto automatski odrađuje (pa valjda stoga i naziv "automat")? Ne! Ovde moraš sve sam da obaviš.

Pa zašto ga onda zovu "automat"? Niko ne zna!

Posle kažemo narod nam je zatucan i neobrazovan. A naziv "automat", onom jadnom atavizmu iz posleratnog perioda je verovatno dao neki inženjer zaposlen u upravi GSP-a. Pa kad su nam takvi inženjeri, nije sramota što nam je narod neobrazovan.

Hteo sam jednom prilikom da se pred kontrolom u busu napravim lud i kažem kako nigde nisam video "automat", ali me mrzelo da se smaram sa njima. Drugom prilikom, kada budem više nadrkan. Automat my ass!