Zaslužen odmor

Samo želim da se javim i da verne smorene posetioce obavestim da nisam prestao da pišem, već sam na zasluženom odmoru i po starom, dobrom običaju izbegavam preduge kontakte sa računarom.

Strpite se malo, biće novih smaranja.

Sećaš li se Undergrounda

U startu samo da napomenem da cenim lik i delo Emira Kusturice, da me ne bi neko pogrešno razumeo. Smatram da je on "naš" najbolji (čitaj: jedini) režiser, a i onolika svetska priznanja nisu sigurno stigla bez razloga.

Ono što mene muči je činjenica da već duže vreme nemam ni najmanju želju da gledam nove Kusturičine filmove, tako da sam i propustio poslednja 2-3. A zašto je to tako? Jednostavno me je smorio! Dojadio! Više ništa novo ne mogu da očekujem od njega, sve sam već video... više puta! Ne može da me iznenadi... cigani, mačke, leteće ribe, levitirajuće neveste, krvave rasprave, kafanske tuče, alkoholičari... aman više!!! Smorio sam se!

Da li čovek nema ideja ili je pronašao odličan recept koji će mu godinama donositi slavu i profit, ili je nešto treće u pitanju?? Jedno je sigurno, ja ga više neću gledati... izuzev ako me neko na to natera ;)

Javno obećanje

Ovim javno obećavam da više ni jedan post na mom blogu neće biti o politici, barem ne direktno, kako bih očuvao svoju apolitičnost, hladnu glavu i zdrav razum (ako ga još imam)!

Volim i ja vas

S' obzirom da sam završio srednju vojnu školu i to u vreme političkog preporoda SFRJ (iz šupljeg u prazno), te sam zakačio i onaj jednopartijski sistem u jednoj vladinoj instituciji, a potom proveo još 10 godina ratova, prevrata, revolucija, u istoj toj vladinoj instituciji (u svim njenom međufazama)... Bio sam direktni vinovnik (u neku ruku čak i učesnik) svih političkih dešavanja u svim našim voljenim zemljama... Svedok medijskih kampanja i masovnih ispiranja mozgova čitave nacije... Preko dana sam gledao jedno, a uveče na dnevniku nešto sasvim drugo... Posmatrao najgore oblike licemerja na najvišem nivou... i sve to taložio u sebi, godinama. Smejali smo se amerima i njihovom medijskom zaglupljivanju nacije, a da nismo bili svesni da smo i sami bili izloženi mnogo gorem i perfidnijem obliku istog.

Vrhunac je nastupio '99., kada sam i definitivno prestao da gledam dnevnike, vesti, čitam novine i uopšte se interesujem za ekonomsko/društveno/političku situaciju u zemlji, pa čak i izvan nje.

Evo, i danas, posle 6 godina i dalje sam pun ogorčenja prema političarima i pored, da tako kažem, medijske izolovanosti. To jednostavno ne popušta. Mislio sam da ne bih bio u stanju da nekoga mrzim u životu, ali ono što osećam prema određenom broju političara se najbliže može okarakterisati kao čista mržnja. Ti ljudi su, jednostavno učinili ono nešto, najgore, što jedino kao reakciju može proizvesti mržnju.

Sam letimičan pogled na naslovne strane novina i časopisa, dnevnika i političkih emisija, izaziva mi mučninu u grudima. Najtragičnije lično iskustvo sam doživeo pre nekoliko godina kada sam gledajući prenos iz skupštine i smejući se istom (uz ostatak nacije), shvatio da se smejem ljudima koji mi kroje budućnost... svima nama... i to je bilo to, kap je prelila čašu.

Povod za ovaj post je bila poruka od druga koji me je prozvao kako mogu da pljujem po nečemu, a da se pri tom ne informišem iz raznih sredstava javnog informisanja. Pa mogu! Ne moram da se informišem, dovoljno je da pogledam oko sebe i da vidim gde i kako živimo.

Ja verujem da Sorabija može da bude jedno stvarno sjajno mesto za život uz vrlo malo dobre volje, ali je izgleda za to potrebna još jedna, ali malo delotvornija revolucija. I da ovog puta ne čekamo 40-50 godina!

E, vala nećemo se ćerati više!

Baš sam sinoć razmišljao o čemu da pišem danas i nije mi padalo na pamet. E, onda me jutrošnji događaj podsetio na moju omiljenu temu koju još ovde nisam spominjao (što je krajnje čudno, kada malo bolje razmislim). Pre nego što počnem temu, da pojasnim jutrošnji događaj: Elem, jutros su mi se vratile sa mora snajka i bratanica i ispričale mi o putu nazad, tačnije o vozaču autobusa (pripadniku plemena Rolingstonsa sa krajnjeg jugozapada ove zemlje - još uvek :P) koji je ceo put "j**** majku srpsku" putnicima, nazivao ih "stokom srpskom" i častio još gomilom sličnih teritorijalno/etnički etiketiranih sitnica tokom celog puta.

Godinama nosimo te Rolingstonse na leđima, hranim ih, pojimo, guramo im pare u džepove, školujemo, udomljujemo, pružamo gostoprimstvo, a za uzvrat im plaćamo boravišne takse i trpimo uvrede. I kada dođemo da im nizašta ostavimo pare, pitaju nas koji smo k**** dolazili. Mogli smo im pare poslati i poštom.

Na svaki pokušaj razgovora o tome, prete nekim tamo fiktivnim referendumom, koji niti imaju namere da održe, niti imaju vere u ishod istog!

Ma nemoj! Pa dookle više da čekamo taj jebeni referendum?! Zašto ne bismo mi održali ovde referendum (čega se oni najviše pribojavaju)? Zašto ne bismo mi odlučili da li više želimo da ih nosimo na grbači?! Pa zato što su naši političari pičkice, a uz to imaju i izvesne koristi od cele situacije! Ili su i sami Rolingstonsi, jer je rukovođenje Rolingstonsima bogom dano i ništa drugo ni ne mogu da rade u životu!

Matija Bećković (koga su se Rolingstonsi odrekli preko službenog lista) je jednom prilikom izjavio "Ne plašim se ja referenduma u Rolingstonslendu, nego referenduma u Sorabiji!" (slobodan prevod - prim.aut.) Pa zašto se plašiš? Ja se ne plašim! Ja se plašim da ga nikada neće ni biti!

Ne vole nas, mrze nas, gadimo im se, ne žele ni našu vodu da piju (kao da imaju izbora???!!!)... pa šta čekaju više?? U toj svojoj mržnji su toliko zaslepljeni i neinventivni, da nisu mogli da smisle svoju valutu, nego koriste tuđu (čak neinventivniji od Hrvata koji pokušavaju da promene jezik)! Ne znam samo kako im Europa to dozvoljava!

Pa ja, kada nekoga mrzim, ne mogu ni da zamislim da živim sa njim!

Nedostaje mi hrvatsko primorje! Tamo me barem usluže ljudski za moje pare, iako me mrze!

Kako spavate?

Ovo će biti jedan jako kratak post, pošto kad bih pisao ono što imam da kažem na ovu temu, post bi bio predugačak i nikada ga ne bih završio.

Tako da,... samo jedno otvoreno pitanje:

"Političari, vlade Sorabije (bivši, manje bivši, skoro bivši, sadašnji, budući), kako spavate? Kako uopšte možete da spavate???"

Naučiću vas ja na pamet!

E sad, podstaknut Edinim predlogom u temi "Pokušaj ubistva", moram da vam ispričam koji je jedan od mojih životnih snova (nekima sam već pominjao).

Svi smo svedoci koliko je opala saobraćajna kultura kod nas. Ima više mogućih razloga za to, između ostalog godine provedene u blokadi i nemaštini kada su samo srećnici vozili, zatim priliv velikog broja "dobrih" kola iz uvoza, pad nivoa kulture uopšte u narodu, način na koji se stiče vozačka dozvola, sistem rada naše saobraćajne policije… itd, da ne nabrajam više.

Ljudi su prestali da koriste migavce (u narodu poznatiji kao žmigavci) i retrovizore, prestali da poštuju prvenstvo prolaza, prestali da puštaju pešake, itd, lista je nepregledna. Kao da su iznenada saobraćajni propisi prestali da postoje.

Sistem kažnjavanja je daleko od produktivnog. Jedan od primera koji sam video svojim očima je kada je lik mrtav ladan izašao iz jednosmerne ulice u suprotnom pravcu ispred patrole saobraćajne policije, koja je na pitanje zašto ga nisu kaznili odgovorila "Danas nam je akcija pojaseva". Znači, tog dana ste mogli da pregazite slobodno pešaka i prođete nekažnjeno (iako niste ministar u vladi Sorabije) pošto je, jel’te, danas akcija pojaseva!

A i saobraćajna policija nam je baš za primer. Nedavno me umalo nisu baš oni pregazili dok sam prelazio ulicu na obeleženom pešačkom prelazu! O korišćenju rotacije i sirene u neopravdane i lične svrhe neću ni da pričam.

Šta je moj san? Moj san je da dođem u posed nekog velikog, pravog terenca tipa Land Rover, ili već nešto slično, koji je sa svih strana ojačan šinama (kao za Camel Trophy) I da se jedan ceo dan vozikam po Beogradu najstrožije i bezuslovno poštujući sve saobraćajne propise! Šta mislite koliko bih automobila uništio tog dana? Mnogo!

Sve bi to, naravno moralo da bude ispraćeno svedocima i kamerom da ne bih slučajno najebao kod sudije za prekršaje zbog "poštovanja propisa".

Muda za bubrege

Kada dođe stranac u Sorabiju sa namerom da uzme deo kolača, da se omasti, da izmuze kravu željnu sveže demokratske trave, to mi dođe nekako normalno, očekivano. Ne sviđa mi se, ali razumem u potpunosti kako razmišljaju i jednostavno sam se pomirio sa tim.

Ono sa čim ne mogu da se pomirim i što ne mogu da opravdam nikako, je kada nam dođu ovi naši koji su se nekoć otisnuli u beli svet i tamo sa manje ili više uspeha preživeli. Dođu ovde sa nadobudnim stavom, kako su pomuzli svu pamet onog sveta pa nam ovde prodaju muda za bubrege i misle da smo svi ovde pali sa duda i da smo svi ovde imali povez preko očiju svih ovih godina. “Izi mani! Idemo da im pokažemo šta je prava stvar i da im to prodamo za debele pare, i onako su zaostali i žude za svim i svačim. Lako im je prodati bilo šta.“

Ima ih u svim sferama. Od malih privrednika, preko ekonomista, političara pa sve do akademskih građana i kulturoloških mesija. Zauzeli su pozicije u svim porama ovog izmučenog i isceđenog društva i pokušavaju da mu izmuzu i poslednje kapi nade i para (što je, jel’te i glavni motiv svega toga). Ako i ne uspeju da zarade materijalna dobra, onda bar pokušavaju da se dobro kotiraju u javnom životu, glumeći elitu (jebote, koliko je ta reč obezvređena na ovim prostorima, pa to je strašno!), jer će i tako uspeti da namaknu ponešto.

E pa nismo svi ovde sisali vesla! Ima ovde ljudi koji imaju i oči i uši (i ne sede na njima), kao i zdrav razum. Pa kad ti ljudi na trenutak zaborave na sve što ih je održavalo u životu prethodnih godina, podlegnu primarnim instinktima i uzmu usrane motke, ima da vam ispeglaju te kvazielitističke, šatrohumanističke zadnjice i vrate nazad tamo odakle ste došli da nastavite da im ribate toalete i parkirate kola.

Marfi je bio budala

Evo malo dopuna Marfijevih zakona, tj onoga na šta sam nailazio u svom životu, a Marfi nije dokumentovao.

• Ako na radiju naidjete na dobru pesmu i ostavite tu stanicu, sledeća pesma će gotovo sigurno biti đubre
• Ako ste nešto tražili dugo da kupite, kada konačno nađete, shvatićete da ga sad ima na svakom koraku i svi ga imaju
• Ako prebacite kanal za vreme reklama u toku filma, sigurno ćete propustiti veoma važan deo filma
• Ako ste na autobuskoj stanici zapalili cigaretu, nadajući se da će zbog toga naići autobus, varate se, neće
• Ako ste kupili novu grafičku karticu da bi ste igrali novu omiljenu igru, budite sigurni da vaša prethodna najomiljenija igra više neće raditi sa novom karticom
• Ako ste, vrteći kanale na TV-u naišli na emisiju koja vas je zainteresovala, verujte, to je maltene kraj emisije
• Ako nigde ne možete da nađete ključeve, pogledajte u svojoj ruci, velika je šansa da su baš tamo
• Ako sva bitna dokumenta držite na jednom, specijalnom mestu, u većini slučajeva nećete moći da se setite koje je to mesto
• Ako redovno radite bekap, kompjuter vam sigurno neće crći. Ako se zbog toga opustite, hoće
• Baterije na foto aparatu će vam se neočekivano isprazniti samo ako ste naišli na upečatljivu scenu/događaj koji se viđaju jednom u životu
• Blisku osobu ćete naći, samo ako ste izašli u grad neokupani (iz bilo kog razloga)
• Upaljač vam se nikada neće isprazniti dok ste kod kuće (kao ni baterija na mobilnom)
• Ako imate knap cigareta za veče, doći će vam na kafu prijatelj koji slučajno nema cigareta, a želi da puši (i to posle 23h, kada nemate gde da ih kupite)
• Ukoliko ste planirali romantičan zalazak sunca na zidinama kalemegdana, naći će se već neki klinac da vam pokvari plan svojim motornim modelom aviona

... nastaviće se.

Pokusaj ubistva!!!

Mislite da sam smorio sa gsb-om, a?
Tek ću da smorim, s' obzirom da su nepresušan izvor stresa i nerviranja.
A kako drugačije čovek da reaguje kada je na njega izvršen pokušaj ubistva (bez preterivanja)?!

Elem, nedavno, vozim ja bicikl i u trenutku kada sam pokušao da obiđem bus koji je stajao na stanici, na za to predviđenom mestu, već sam bio maltene u visini šofera, kada sam video njegov lik u retrovizoru, kako gleda pravo u mene i sa zlobnim izrazom pritiska gas, kreće i ide na mene. U poslednjem trenutku sam ukočio i jedva uspeo da me ne odnese sa sobom. Nakon par stotina metara, na sledećoj stanici sam ga pretekao i nastavio dalje, bezbrižno. No, on me je stigao, pretekao (prednjim krajem autobusa) i onda krenuo u desno (ka meni) toliko, da je počeo točkovima da grebe ivičnjak. Da se nisam popeo na ivičnjak, samleo bi me. Napominjem da sam video facu šofera u trenutku preticanja, gledao je u mene istim zlobnim pogledom!!!

Nakon toga, ja sam skrenuo u jednu poprečnu ulicu kroz koju ne idu autobusi i nastavio vožnju. Nakon par minuta, put mi se ponovo ukrstio sa istim autobusom. Izbio je opet ispred mene i stao na stanici. Još uvek pod uticajem malopređašnjih događaja, rešio sam da pričekam da krene pa da idem iza njega. Stajao sam sa desne strane iza busa i video u desnom retrovizoru šofera kako me gleda i zaključio da autobus neprirodno dugo stoji u stanici, iako su svi putnici izašli i nema nameru da uskoro krene. Tada rešavam da ga obiđem, ali baš kada sam ga obilazio (već u visini vozača), majmunčina kreće i dodaje gas. Ja ne uspevam da ga pređem, a u susret mi idu kola i ja nemam gde od autobusa. Ja usporavam, ali i autobus usporava. Kola se neumitno približavaju i ja se, nemajući više kud, penjem na (prilično visok) ivičnjak sa leve strane kolovoza. Pri tom jedva izbegavam da se polomim k'o pička!
Jedva se suzdržavam da ne odem do poslednje stanice busa i odvalim ga od batina, pošto, sudeći po mom stanju, verovatno bih ga i ubio na mestu!!!

Ceo ovaj slučaj dobija na jačini pošto se mom ortaku desio maltene identičan slučaj na istom potezu (ista autobuska linija) pre nekoliko dana!

Znao sam da su vozači gsb-a majmunčine i retardirani kreteni, ali sad vidim da ima i hladnokrvnih ubica među njima! Mislite o tome!

Selektivna amnezija, ili...?

Baš nešto razmišljam danima i nikako ne mogu da nađem odgovor. Pre nego što vam kažem o čemu razmišljam, napominjem da me odgovor konkretno ni ne zanima, nego me više zanima zašto ne mogu da nađem odgovor.

Predmet mog razmišljanja: Prekopavam po glavi, zalazim u najdublje slojeve podsvesti, preturam, prosejavam, tržim najmanji mogući trag... ali nikako ne mogu da se setim da li znam ili da li sam bar video/čuo za nekog vlasnika Golfa "dvojke" ili Kadeta "Suze" koji je bar u naznaci normalan čovek i na mestu?! Da nije budala, seljačina, kreten, idiot, primat, bilmez, papan,... ili već nešto slično! Tražim uporno i ništa. Ništa!!! Stoga moj mozak zaključuje da takva osoba ne postoji.

E, sad... nije poenta dal' postoji takva osoba, nego moje stanje svesti. Da li sam ja to pristrasan, subjektivan, ili sam imao loša iskustva pa pravim pogrešnu generalizaciju, ili je nešto mnogo dublje u pitanju? E to me interesuje.

A možda sam i u pravu. Možda stvarno takva osoba ne postoji. Onda se postavlja pitanje: A zašto je to tako???

Često uhvatim sebe u situaciji da buljim u vlasnike pomenutih široko rasprostranjenih prevoznih sredstava i pokušavam da ih analiziram, da analiziram njihovo ponašanje... i ne mogu da uočim ništa što bi govorilo u prilog netačnosti mog zaključka.

A da ja potražim stručnu pomoć... a?

Izvor zla!

Kažu da je stres najgori neprijatelj modernog čoveka, i da bi rešavanjem ovog problema ljudi imali mnogo manje zdravstvenih problema. Problem je samo što je stres, iako univerzalni problem, ipak subjektivna stvar svakog čoveka. Tačnije, izvor istog.

Potrebno je znači, otkriti izvor stresa i eliminisati ga (ukoliko je moguće). Treba voditi računa o tome da uvek postoji više izvora.

Ja sam otkrio svoj glavni izvor stresa. Malo, malo pa mi se provlači kroz teme na blogu (a provlačio bi se još češće da se ja ne suzdržavam ne bi li izbegao ponavljanje). Svakodnevno mi kvari raspoloženje, nervira me, izluđuje, diže pritisak, opasno utiče na zdravlje, apetit, uništava čula... Neretko se dešava da mi izaziva pravu mučninu.

Možda su neki od vas već pogodili da se radi o Javnom Gradskom Prevozu! Pri tom ne mislim na autobuse ili vozače ili putnike..., već na sve što je vezano za isti. Celokupan koncept Beogradskog javnog prevoza. Stvarno mi je muka više od svega.

Eto, prvi korak je načinjen, otkrio sam uzrok. Sada sleduje eliminacija uzroka! Još samo da smislim adekvatan način. Ako neko ima ideju ili sugestiju, neka slobodno podeli ovde sa nama, pošto verujem da ovde ima više ljudi sa istim problemom.

Nindže pešaci

Pade mi na pamet slučaj od pre par godina.

Kod mene u kraju, u jednoj izuzetno prometnoj ulici, na jednom izuzetno slabo osvetljenom delu te ulice povremeno se dešavaju nesreće u kojima stradaju pešaci.

Jednom prilikom sam sproveo svojevrsno malo istraživanje. U vreme najvećeg prometa (jesen, između 19 i 20h) sam na dotičnom mestu stao i posmatrao. U vremenskom periodu od 5 minuta, na tom mestu (nema pešačkog prelaza, osvetljenje tragično) 10 ljudi je prešlo ulicu. Od tog broja, sedmoro je bilo komplet obučeno u skroz crnu ili izrazito tamnu garderobu, dok je dvoje imalo bar 75% crne tj. izrazito tamne garderobe. Moram još da napomenem da je više od polovine subjekata pošlo u prelaženje ulice bez prethodne provere (kao što su nas učili u školama: pogledaš levo, pa desno, pa opet levo i onda pređeš ako nema opasnosti).

U čemu je fazon??? Da li je to svesno ili nesvesno izazivanje sudbine? Ne kažem da je to pravilo, samo navodim šta sam video. A i interesantno mi je to što do tada nisam primećivao koliko je crna boja zastupljena u odevanju ljudi.

Šareni ljudi

Imam jedan problem,... volim boje. Volim žive, vesele boje. Iz tog razloga više volim proleće i jesen, ali to je totalno nebitno za ovu priču. A šta je bitno, odnosno, u čemu je onda problem?

Pa problem nastaje kada želim da kupim neku garderobu koja je, shodno mojim afinitetima, obojena u neku živopisnu boju! Toga nema ovde, kod nas. Jednostavno, iz meni nepoznatog razloga, kod nas nema muške garderobe koja je u veselim bojama. Sve se svodi na belo, bež, tamno maslinasto, sivo i crno! Ponekad iskoči i poneka teget ili već neka slična smorna, tamna boja. U čemu je fazon? Na TV-u gledam po svetu mlade ljude obučene u vesele boje. Šarene ljude. Jel mi to nismo veseo narod pa nam ne treba, ili smo pak, previše veseli, pa treba da poništimo to?

Možda će sad neko reći da preterujem, da je video nešto u tom fazonu. Pa ne kažem ja da nema uopšte, nego da ima toliko malo da ne možemo da govorimo o ikakvom izboru. Muškarci sa ovih prostora su osuđeni na uniformno oblačenje, na uniformne boje, osakaćeni su za izbor i osakaćeni za mogućnost autentičnosti i ličnosti u oblačenju.

Kod žena je malo bolji slučaj. Nije zlatno, ali ipak daleko bolje nego muškima. OK, žene su potrošački deo društva, ali ima i nas muškaraca, koji vole da kupuju. Mi smo gurnuti u zapećak, nema nas dovoljno da bi bili od interesa.

O kvalitetu u ponudi neću da pričam, to bi mogla da bude tema za posebnu priču. Već je odavno poznato da smo manje zahtevno tržište i da kod nas dolazi uglavnom nekvalitetno jeftino đubre, koje se ovde lako prodaje.