Sorry, Out Of Order!

vilijev mozak

Mi nismo retardirani 2

Dugo sam razmišljao dal' da postavim ovu temu... pa evo je ;)

Nekada davno sam gotivio Srđana Dragojevića (vreme "2 sata kvalitetnog TV programa" i "Anđela") zato što je pravio jako dobru sprdnju sa našom estradom, folirantima, dizelašima, malograđanima i javno prozivao i pljuvao ljude koji su bili najistaknutiji u degradiranju kulturne svesti ovog naroda poslednjih par decenija. Sviđao mi se i taj surovi, ekstremno radikalni pristup pljuvanju.

E, onda je, dragi nam Srđo, na lovorikama ogromnog uspeha (i dostizanja kultnog statusa) otišao u neke tamo Amerike da i njih pokuša da uzdigne na viši kulturni nivo i da ih edukuje. No, Srđo nije računao da Amerikance zabole dupe za njegov status u Sorabiji i da oni očekuju nešto što će sami okarakterisati kao dobro.

Tako ti se Srđo vrati u Sorabiju sa mišlju "Ko vas jebe, odo ja kod onih mojih seljačina na Balkan, da im prodajem muda za bubrege i vređam ih, a oni će mi za to još i davati pare!"

Došao je nazad, posrao se na svoje ideale i sklopio dil sa (verovatno sada svojim najboljim drugom) Željkom Mitrovićem i snimio Đubre. Pa biznis je biznis, nisu Željkove pare kužne. Pa medijska promocija (mada je prikladniji izraz tortura) "Ko ne bude gledao film, biće proklet narednih 100 godina!".

Sve to mi nije nešto preterano smetalo, demokratska smo država, može da radi ko šta hoće. Ali, njemu nije bilo dovoljno to, on je morao da kaže svima kojima se nije svideo njegov film da su maloumnici, retardi, kreteni... (i ko zna šta još), jer, bože, kako smeju da dopuste sebi toliku drskost da pomisle samo da njegov film nije duhovit i dobar. Sad je, odjednom počeo da se reperuje za iste one koje je godinama pljuvao i govorio da će radije da da svojoj deci da se drogiraju, nego da budu takvi.

Toliku dozu liemerja nisam očekivao čak ni od jednog balkanca!

Dabogda mu dete pobedilo na Grand Paradi!

Proklete lenštine!

Godinama svako radno jutro popizdim pri odlasku na posao u istom trenutku, na istom mestu. I ništa to ne može da promeni... osim kupovine kola ili promene radnog mesta.

Elem, svako jutro na Zelenom Vencu popizdim pri ulasku u 16-icu (popularno šesnaja!)zbog gomile pavijana koji se guraju da prvi uđu u isti, a potom ostanu na stepenicama pošto izlaze na sledećoj stanici (kod Doma Omladine)!!!

Kao prvo, ako već izlaze na sledećoj stanici, zašto ne sačekaju da ostali uđu, pa onda uparkiraju i oni svoje guzice?

Kao drugo, zašto su tolike jebene lenčuge pa im je teško da prepešače par stotina metara? Pa meni je uvek lakše da prepešačim čak i više, nego da se trljam sa oznojanim moronima po smrdljivim autobusima!

Ako budem nastavio da pišem o ovoj temi, postaću previše vulgaran, tako da ću ovde stati!

Poruka nepušačima

Pošto ja izuzetno poštujem nepušače (i verovatno ću uskoro postati jedan od njih), pa shodno tome ne pušim u stanu nepušača, u društvu nepušača gledam da sednem što dalje, a ukoliko sam pored njega, držim cigaru u suprotnoj ruci, pazim gde ide dim cigare i još dosta toga... molim nepušače da pokažu barem približnu dozu tolerancije (oho! evo je opet ova čudna reč!) prema meni i da ne rade sledeće:

Da ne bacaju u pikslu ogriske od jabuka, ostatke bilo koje hrane, papirne maramice, led iz čaše, "grudvice" iz nosa ... i, kao vrhunac, kesice od čipsa ili smokija (da, one što kad se zgužvaju budu male, ali kad se ostave u piksli, one narastu i prerastu pikslu)

Da piksla služi tome, zvala bi se kanta za đubre, a ne piksla, pepeljara...

Danas vam je divan dan :)

Za današnji dan neće biti priče!

Jednostavno nisam imao o čemu danas da pišem... mozak mi je uzeo slobodan dan :)

A i zaslužio je, vala!

Žao mi je jedino što sam vas izneverio :( Ako mi padne nešto na pamet (?!) u toku dana, napisaću

No vacancies

Da li se i vama dešava da se s’ vremena na vreme pojave neki rođaci iz unutrašnjosti (naravno, nenajavljeni) na vratima sa sve putnim torbama, kezom od uva do uva i objašnjenjem kako su došli u grad da obave neki šoping (pripreme za neku svadbu ili slično veselje) ili da upišu sina u školu (šta li će ih šestoro da obave tu radnju?) ili već neki drugi razlog, i ne čekajući da bilo kako reagujete, samo vas odguraju svojim torbama i privremeno se usele?

Sledeće što sledi je zasedanje za trpezarijski sto uz pitanje „Da vidimo šta je domaćica spremila za ručak?“, odma zatim „Izvini, ali moram malo da prilegnem ovde na trosed da dođem k’ sebi... e, jes ovde kod vas u gradu ludnica!“... itd. U jednom trenutku shvatite da ste zajedno sa svojim ukućanima saterani u jedan ćošak i pomeranje vam je dozvoljeno samo kada treba nešto da prinesete gostima ili odnesete ostatke.

Vaša sramežljiva pitanja „A koliko planirate da ostanete?“ se u početku ignorišu, a ako ste baš uporni (čitaj: bezobrazni), dobićete odgovor poput „Šta znam, nekoliko dana dok sve pozavršavamo, obiđemo zoološki vrt i tako to.“. Možda će vas priupitati „A što? Jel vam možda smetamo?“. Nemojte se truditi da bilo kako odgovorite, pošto vas niko neće slušati, već će biti zaokupljeni drndanjem vašeg daljinskog od TV-a.

Treba još računati i na besomučno korišćenje vašeg telefona (nebi li se, jelte, javilo svoj rodbini i prijateljima, komšijama i slučajnim prolaznicima da su u gradu).

E sad, ja sam jako gostoprimljiv čovek i volim kad mi dođu gosti, ali volim i da su neki uslovi ispunjeni pre toga. Na primer, da su gosti pozvani, ili bar najavljeni, da su gosti pitali da li mogu da ostanu nekoliko dana, da uopšte imam mesta da ih smestim i slično.

Ja sad razmišljam, da li me je život u gradu izopačio, pa sam postao sebičan, a oni se ponašaju prirodno i u skladu sa tradicionalnom srbskom gostoprimljivošću, ili sam na neki drugi način pogrešio!? Pošto greška definitivno nije u njima, njima je baš dobro!

P.S. Ne daj bože da ih odbijete uz neko trivijalno objašnjenje kako živite u stanu od 24 kvadrata, ili kako ste planirali nešto važno tih dana! Ima da pukne bruka! U ekstremno kratkom roku, za vaš bezobrazluk i sebičluk će saznati sva vaša bliža i dalja rodbina (čak i oni za koje niste ni znali da postoje), pa i lokalni paroh koji će odmah baciti anatemu na vas i vaš dom.

Beograđani!

Ovo nije priča o Beograđanima. Ovo je priča o ljudima sa sela (namerno ih ovako oslovljavam, da ne bi došlo do zabune zbog opšteprihvaćenog značenja reči „seljak“ – prim.aut.).

Redovno, kada odem na selo, slušam od ljudi sa sela „Blago vama u Beogradu!“, „Vi u Beogradu uživate, imate sve!“, „Baš vas briga u Beogradu, dok se mi ovde mučimo“ i slično.

Odakle njima uvrženo mišljenje da mi u Beogradu ladimo ****, ništa ne radimo i dobijamo sve za džaba? Mi se ne mučimo? Ne skapavamo od posla po ceo dan da bi na pijaci kupili paradajz po nenormalnim cenama od istih tih ljudi sa sela?

Dok sam bio mlad i impulsivan pokušavao sam da raspravim to sa njima, pa sam dobijao odgovore tipa „Pa ti samo odeš u prodavnicu i kupiš ono za šta mi moramo da se mučimo, da sejemo, prskamo, beremo...“, a niko ne pita odakle mi pare da to kupim! I onda nastaje beskrajna rasprava...

Kasnije sam se pomirio sa tim i samo im odgovorim „Pa naravno da je blago nama, i traba da nam bude!“

Ako bi kojim slučajem bacili neke od njih u grad da se snađu, većina bi se smorilo pošto ne može da nađe posao (a komšiluk im ne da da obrađuju travnjak ispred zgrade), neki bi se obesili kad bi čuli cenu stanarine, a ostatak bi umro od gladi! Pojedinci bi se možda i snašli, ali to su od one sorte što se snađu gde god ih baciš.

Blago nama!

Povratak otpisanih

Evo mene opet,
Evo mene opet.
Bolji nego ikad,
Ne zaboravljam nikad
...

Pa gde ste? Jesam li vam nedostajao?
Eto, na vašu veliku žalost, vratio sam se i nastavljam da smaram :)
Za početak u nešto malo drugačijem fazonu, zapisi sa planine.

Btw, mrtav sam umoran,... ali i pun energije ;)

Putopis sa safarija 2005

Veče prvo.18.7.05
Ne tako mračno kao što sam očekivao - vedro je i meesec je u svojoj trećoj četvrtini. Sedim na terasi na spratu i palim poslednju cigaretu pred spavanje. Sveže je, idealno za spavanje. Nisam dve godine dolazio ovde, ali, sve se polako vraća iz zapećaka pamćenja, I huk potoka 50-ak metara niže, i neprestano klokotanje prelivnog ventila na česmi ispred kuće, i povremeni krici raznih noćnih ptica iz šume ...
Nešto nedostaje!... Pa da! Ne čuju se zrikavci, iz meni nepoznatog razloga, nema ih. Možda nije njihovo vreme?!
Tu su i patrole svitaca koji kruže po obodu šume, nalik straži.
Prvo što sam uradio danas kad sam stigao, izigrao sam se sa jednim mačetom... Bas mi je to nedostajalo.
Konfuzija u glavi je još uvek prisutna, ali sad nije u prvom planu, javlja se iz potaje. Da li će 5 dana biti dovoljno?

Veče drugo 19.7.05
Veče prilično identično prethodnom, osim što je malo svežije i što je osenčeni deo meseca nešto manji. Krici noćnih ptica su se intenzivirali.
Pre podne sam proveo u malinjaku. Borio sam se sa hordama insekata svih mogućih vrsta i veličina,... i podlegao. Nadjačali su me.
Popodne sam iskoristio da procunjam po planini stazama kojima sam nekada, kao dete šetao sa ocem, a sada, godinama niko tuda nije prošao.
Foto aparatom sam izmaltretirao razne pripadnike flore i faune, a ponajviše insekte i jednog guštera.

Veče treće 20.7.05
Sve po starom. Zrikavaca još uvek nema.
Zamalo danas da ne "zaradim" ručak ;) U malinjaku sam više vremena proveo kuckajući SMS-ove, nego što sam brao. Ipak sam uspeo da odradim normu :)
E, zato sam popodne izbacio dušu na nos, nosio sam neke trupce iz šume za sečenje. Ipak sam našao vremena za jednu šetnju u prirodi. Kako bi mi dobro došao moj bicikl sada, ... raspao bih se od vožnje :)
Žao mi je jedino što nikako da dočekam tu popodnevnu kišu, koju volim da posmatram sa terase u potkrovlju.
Sumanuto arlaukanje u glavi od pre par dana sada je samo tihi zvižduk povetarca, ali je loše to što mi ništa nije jasnije nego pre. Sva pitanja ostaju neodgovorena.

Vece cetvrto 21.7.05
Mesec je skoro pun. Nebo živopisno zbog ogromnih oblaka osvetljenih tek izlazećim mesecom. Huk potoka tako smiruje.
Mrtav sam umoran. Sutra ne moram da ustanem u 6:00, sutra popodne se vraćam kući. Ma koliko mi boravak ovde prija kao pravi psihički odmor, toliko mi nedostaje gužva i ubrzani ritam grada. Ipak sam ja gradsko dete.
Uspeo sam da odolim, poneo sam sa sobom PocketPC, ali, jedina stvar koju sam koristio je text editor (u kom i ovo pišem).
Pročitao sam i dve knjige. Adamsovog Dirka Džentlija (koga iz neobjašnjivih razloga nisam dosad pročitao) i Kaporovog Konte-a (nabasao sam na knjigu ovde).
Povratak me pomalo plaši, pošto nisam uspeo da rešim suludu frku u glavi, samo sam je potisnuo u drugi plan i sutra će polako, ponovo da zauzme svoje mesto.

ovde su neke fotke sa safarija

Privremena odjava

E pa društvo, imam jednu lepu vest za vas! Nećemo se videti neko vreme. Možete da se opustite i da kvalitetnije iskoristite vreme koje ste proveli smarajući se ovde.

Elem, idem malo u planinčugu da pomognem ćaletu malo u nekim poslovima koje ni u ludilu ne bi želeo da radim. Ali šta ću, roditelji su to, osećam moralnu obavezu da im pomognem. A tamo nema ni telefona, a kamoli interneta. Planirao sam da vas i tada smaram putem GPRS-a, ali sam na nagovor jedne osobe odustao. A i red je da odmorim glavu od ovih kompjutora, i onako su nas samo sludeli i sjebali. Kakav je to psihički odmor, samo da znate! Nepatvorena priroda 360°.

No, sve što je lepo, kratko traje. Tako da vam se vraćam za nekih 5-6 dana I nastavljam da smaram. Nećete se tako lako mene osloboditi.

Opstanak

Nešto ne vidim da se gura u poslednje vreme onaj fazon „Tolerancija (da i komšiji krava bude živa i zdrava)“. Jel to više nije trendi, ili su se jednostavno smorili zato što to u srba ne pali? Džaba silne pare utrošene u kampanju. Trebalo bi sve to naplatiti kretenu kome je cela ideja pala na pamet. Neka ide malo na zapad pa nek njima prodaje te revolucionarne ideje.

Za toleranciju je potrebno (bar) dvoje. Inače tolerantan posisa veslo, pa popizdi i postane još netolerantniji. Oni koji reše da ostanu tolerantni ispadnu glupi u društvu, svi im se smeju i zajebavaju, te samim tim urežu duboke ožiljke na psihu tolerantnog i onda ostaje sasvim tanka linija između tolerancije i potpunog bezumnog ludila, što se ponekad i tragično završi. Posle se svi pitaju „Šta mu bi? A bio je tako fin čovek!“

Komšije su najbolji primer tog epskog odnosa. Ako pokušate da budete tolerantni prema netolerantnom komšiji, to rezultira istim efektom kao da ste mu rekli „Komšija, evo, ja sam magarac, mogao bi još malo da me tovariš“. Eto sreće za njega. No ta sreća kratko traje zato što mu nedostaje svađa, prepucavanje, a to je ono što ga izistinski ispunjava i daje mu poleta za nove pakosti i gadosti. No, pošto ste vi postali tolerantni pa ne želite da se svađate, izazivate kod njega bes neviđenih razmera, koji on ispoljava tako što na sve moguće načine pokušava da opšti sa vašim centralnim nervnim sistemom, nebi li vas izazvao da mu se suprotstavite i samim tim opravdate njegove postupke.

Zato, kada se doselite u novi kraj, za svaki slučaj odma nalupajte nekolicini (najkrupnijih) komšija po par šamara, da im pokažete da ste tvrd orah i najverovatnije će vas poštovati i uvažavati, pa čak i pokušati da budu ortaci sa vama.

I onako tolerancija nije više aktuelna... ne reklamiraju je.

Hero of the day

Zapitao sam se gde su nestali heroji, zašto ih više nema?... a onda mi je niotkuda ušlo drugo pitanje u glavu: Da li su heroji uopšte ikada postojali?

Kroz detinjstvo i školovanje, stalno slušamo o nekakvim herojima kroz istoriju, ali to su uvek bile neke priče, legende, pesme i slično. Ima li nekih dokaza da su stvarno bili heroji? Šta su uopšte heroji? Moja definicija heroja je: osoba koja svesno rizikuje ili žrtvuje svoj život da bi spasila život druge osobe ili više njih, bez skrivenih ili neskrivenih interesa. Ako to uradite za voljenu osobu, to vas ne čini herojem, to je, po meni normalna reakcija (onoga koji to ne učini treba držati što dalje od sebe i izvrgnuti javnom ruglu, pa i kamenovati).

Razni istorijski junaci, koji su pobili stotine neprijatelja u ratovima, takođe nisu heroji. Možda junaci, nikako heroji. Prvo što im je to bio posao (ma koliko to grubo zvučalo), drugo što su spašavali ljude ubijajući druge ljude. Verovatno je u ratovima bilo i heroja, ali oni nisu bili bitne figure. Herojsko ordenje su dobijali junaci i oni koji ni to nisu bili, i o njima su pisale knjige.

Razmišljajući o ovoj temi, pade mi na pamet kako sam kao klinac redovno, svakog petka jedva čekao da dođem kući i pročitam novi Politikin Zabavnik, a posebno rubriku (2 strane, pred kraj zabavnika) sa herojskim pričama iz realnog života (nikako ne mogu da se setim kako se zvala ta rubrika). Ako je verovati uredništvu, dotične priče su bile istinite. E, u tim pričama su opisivali prava herojska dela običnih ljudi u realnim životnim situacijama. Ponekih priča se još uvek sećam, iako je to bilo jako davno.

To su ljudi kojima sam se ja istinski divio u svom detinjstvu. Od tada mi je ostala, kao najveća u životu, želja da i ja jednom budem heroj, da spasim nekome život, da na taj način ostavim neki konkretan trag za sobom u životu. Mislim da ništa ne može da nadmaši osećanje koje čovek posle toga drži u grudima.

Savezni selektori

Večeras sam bio kod kumova sa burazerom i još jednim ortakom. Posle nekog vremena, kuma je bila u sedmom transcendentalnom stepenu sna, dok sam se ja žestoko borio da kapke zadržim na bar 30% otvorenosti. Kum, burazer i ortak su vodili žestoku raspravu o stanju u našem fudbalskom savezu. Šta, ko, kome, tu i zašto! Ako oni nisu večeras razrešili dubiozu u kojoj se danas nalazi naš fudbal, niko neće... nikada.

Ovo je, inače standardna slika koju je svako od vas garantovano imao prilike da vidi više puta u svom životu. Dok je u ostatku sveta fudbal najvažnija sporedna stvar u životu, u Srbiji je on najvažnija najvažnija stvar u životu! Kada je u pitanju fudbal, prestaje sve ostalo. Nestaju političari, padaju poslednja uporišta estrade, ruše se kriminalni dosijei, ratovi padaju u zaborav. Ostaje samo fudbal. I to ona menadžerska strana istog.

Mi bi smo stvarno mogli da menjamo savezne selektore na dnevnoj bazi, jer su svi srbi kvalifikovani za taj posao, i više od toga. Pa kad bi to uradili, ja ne znam ko bi smeo da nam se suprotstavi, ko bi smeo da nam izađe na megdan, gazili bi sve od reda. I svaki sledći savezni selektor bi bio još bolji od svog prethodnika.

Najbitnije je to što niko od njih ne bi radio to zbog para, već isključivo iz ljubavi prema fudbalu.

Kulturna ponuda

Dok gledam TV redovno čujem vesti poput: „U galeriji toj i toj, prošle nedelje održana izložba tog i tog“, „Pre mesec dana u Francuskom kulturnom centru održana izložba mladih umetnika...“, „Početkom meseca u galeriji XYZ mogli ste videti postavku...“!

Šta sam propustio?

Nikada, ili barem skoro nikada nisam na TV-u čuo vest „Sledeće nedelje biće održana retrospektivna izložba...“ ili „Početkom narednog meseca moći ćete da pogledate radove...“. Uvek nas obaveštavaju onda kad je već kasno. E... mi smo bili, a vi ste propustili! Mislim da je obaveštavanje o budućim kulturnim dešavanjima na TV-u sramotno. Jesam li u pravu? Mislim, čisto sumnjam da ja baš uvek nabasam na pogrešne vesti (s’ obzirom da mi se to dešava već duži niz godina).

Možda misle da nas to ne zanima, to jest, ako nas već zanima, verovatno bi se već informisali na samom izvoru, nebi čekali da čujemo nešto tako na TV-u. Možda nama to ni ne treba?! Važno je da su oni bili na licu mesta i zabeležili sve, pa imaju materijala da popune eventualne rupe u programu. Možda su takve vesti predviđene samo za odabrane, pa eto, da ne bi slučajno, mi ostali smrtnici napravili gužvu i pojeli svo meze i kolačiće na svečanim otvaranjima.

No, nema veze, bitno je da smo svi na vreme obavešteni o najsitnijim pojedinostima privatnih života naših, dragih nam ministara, njihovih bližnjih i ostalih estradnih zvezda.

Kulturne redakcije Televizijskih stanica izgleda postoje da bi pkazali kako su oni sami kulturni, a ne i da edukuju ovaj posrnuli narod kome je kulturni događaj godine venčanje Lepog Rikija i Mice Femserice.

E sad sam stvarno smorio

Posmatram nešto svoje postove poslednjih dana i primetim da sam počeo stvarno da mračim! Zabrinuo sam se. Čak mi je i vas bilo žao u jednom trenutku. Sad sam stvarno smorio...

Izgleda (po svemu sudeći) da je za to zaslužno ovo sumorno vreme, ovo sivilo, koje me ubija u pojam i primorava da danima sedim u zatvorenim prostorijama, što niti volim, niti sam navikao na to.

Ovakvo vreme u jesen mi uopšte ne smeta, čak mi pomalo i prija i inspiriše. Ali sada...!!! Nikako.

Želim nazad moje sunce :(

Arbeit macht frei

Rad oslobađa. Krilatica izašla iz uma upravnika Aušvica u toku drugog svetskog rata, dočekivala je novopridošle logoraše na ulazu u radni kamp. Da li je ona trebala da im olakša muke ili da ih učini još gorim?

U poslednje vreme primećujem da ljudi rade sve više i više. Sve više vremena provode na poslu, neki po zahtevu feudalnih poslodavaca, neki sopstvenom voljom. Posao se čak nosi i kući. Umesto propisanih 8 sati rada dnevno, 5 dana u nedelji, sve više ljudi radi po 12 do 16 sati dnevno, često i svih 7 dana. Čemu sve to? Pare! Mora od nečega da se živi, moraju da se kupe kola, mora da se plati kirija, mora da se otplaćuje kredit, mora ovo, mora ono...! Šta se to desilo sa ljudima? Šta se desilo sa poentom rada?

Nekad je bilo “Radim da bih živeo”, a sad to sve više liči na “Živim da bih radio”, jer na šta se sveo život? Na rad, rad, i još malo rada! Pa kada ljudi stižu da potroše silan novac zarađen besomučnim neprestanim radom? Neupućeni bi, uzevši sve to u obzir pomislili da su ljudi prepuni para (pošto, jel’te, sve vreme rade!). Pa gde su te pare? Pa nema ih. Pa zašto onda toliko rade? Nemamo pojma. Nešto se drastično promenilo preko noći i mi nismo stigli da primetimo.

Ja nemam ništa protiv rada, ali treba da se zna: odradim svojih 40 sati nedeljno, zaradim platu koja bi trebala da mi pokrije troškove života, a svoje slobodno vreme posvetim nekim drugim stvarima, nečim što me ispunjava i zadovoljava. U slobodno vreme mogu i da radim, ali samo ono što stvarno volim, samo onda kada mi to ne predstavlja problem, i samo onda kada znam zašto to radim, bilo da je u pitanju lična satisfakcija, bilo da je u pitanju dodatna para za sitna zadovoljstva koja plata ne pokriva. E tako bi to trebalo da funkcioniše, ali ne funkcioniše. To mi jako smeta i jako me plaši. Gde ćemo tako stići? Nigde... baš nigde!

Do pre nekoliko godina smejao sam se gaserbajterima zbog toga što su dirinčili po 16 sati dnevno tokom cele godine, da bi došli jednom godišnje kući i rasipali se kako bi pokazali da su puni para i kako je njima super. Ma super im je al’ u **rcu! Ali, eto, i mi se polako ali sigurno pretvaramo u iste te gasterbajtere, samo u rođenoj zemlji.

Mislim da je to jedan od glavnih krivaca za otuđivanje ljudi i za moralno, etičko i kulturno sakaćenje svesti istih tih ljudi.

American sour pie

Ljudi... jesam li ja poludeo, ili je nešto drugo u pitanju? Ne mogu da se setim kada sam poslednji put gledao neki američki film koji me je oduševio!!! A na prste jedne ruke se mogu nabrojati oni zbog kojih mi nije žao potrošenih sat-dva života.

Da li je Holivud stvarno toliko zabrazdio u dekadenciju ili sam ja počeo da se foliram? U svakom slučaju, počeo sam da izbegavam novu američku kinematografiju u širokom luku. Čak i kada odem da gledam neki američki film bez velikih očekivanja, samo sa namerom da se zabavim, izlazim iz bioskopa nezadovoljan i sa osećajem da sam prevaren. Više ni velika imena nisu garant.

Uglavnom se sve svodi na ponovno prežvakavanje već viđenog, siromašne i neuverljive zaplete, još neuverljivije i predvidive rasplete, gomile efekata bez priče, nastavljanje već završenih priča i kao vrhunac ponude, od onih, gladnih akademskih nagrada, uvek dobre, stare, oprobane priče o stradanjima jevreja u drugom svetskom. Pa opet u krug. Kad li će se umoriti?!

A naši bioskopi i distributeri... žalosno! Ako i nađem u ponudi neki neamerički film, obično igra u nekoj od TV sala (kako ih ja nazivam) u kojima dobijem šuljeve na neudobnim stolicama koje datiraju iz 50-ih, a i šta da očekujem kada se na premijeri pojavi jedva tuce interesenata. Ne krivim distributere, oni nabavljaju ono što dobro prolazi. Bole njih uvo za šačicu istripovanih foliranata koji hoće da gledaju neke tamo čudne filmove.

Šta se mora, teško je

Kada sam započeo ovaj blog, nisam ni sanjao da ću steći čitavu grupu sledbenika. Mislio sam da će to biti nešto nestalno, gde ću ponekad ponešto napisati, tek onako, i da će biti super ako iko ikada svrati i pokuša da pročita ponešto. Moram da priznam da mi je jako drago što je ovo izazvalo interesovanje i pozitivan odjek.

E pa, s’ obzirom da se situacija ovako razvila, osećam obavezu da vas ne razočaram i ne ostavim bez dnevne doze smaranja :) Znači, moram svaki dan nešto da napišem!

Pošto nisam neki spisatelj (čak sam u školi mrzeo da pišem pismene radove), unapred se izvinjavam zbog nestalnog kvaliteta postova, kao i haotičnog stila pisanja. Cilj mi je da prenesem svoje misli, kao i trenutne emocije.

Prvobitna ideja da pišem o događaju koji je prethodnog dana ostavio neki utisak na mene pada u vodu, pošto se dešava da nekim danima ništa ne ostavi dovoljno jak utisak na mene, ili sam ja tako raspoložen da ravnodušno ispratim sve događaje tog dana, ili se jednostavno ništa ne desi (što je i najgora varijanta).

Naravno da će gotovo svi tekstovi biti vezani za negativne događaje i negativne emocije, pošto su oni daleko interesantniji za opisivanje ;). Sve tekstove pišem uveče, pred spavanje, samo poneki ujutro (prava retkost).

Svesno biće

Po čemu se čovek razlikuje od ostalih životinja? Da vidimo šta kažu mudrijaške knjige. Kažu: čovek je svesno biće! Da li je?! Ovako ja vidim tu problematiku:

Šta čini svesno biće? Svesno biće po prijemu informacija iz svoje okoline putem svojih 5 (neki kažu i čitavih 6) čula, šalje ih u mozak na obradu, gde mozak određuje reakciju na primljenu informaciju koristeći svesno rasuđivanje sačinjeno od logičke dedukcije i iskustava zabeleženih u memoriji. U nedostatku jednog, oslanja se isključivo na drugo. Ali u nedostatku oba, mozak je zbunjen i ostaje bez reakcije, te prepušta biće da se rukovodi primarnim instinktima ubeleženim u genetski kod (jesti, piti, zaštititi se od bliske opasnosti, ući u gradski autobus i sesti, pariti se – ovo poslednje nije obavezno).

S’ obzirom da ja jako verujem ličnom iskustvu (uz to i ne donosim zaključke tek tako, na brzinu), došao sam do jednog zaključka. Veliki broj ljudi (zastrašujuće veliki broj) iz našeg okruženja se ponaša baš tako, kao da im nedostaju oba sastojka svesnog rasuđivanja, tj. po primarnim instinktima. Na ulici, u javnom prevozu, u redovima...svuda gde nailazite na veliku koncentraciju ljudi. Stoga sam zaključio da čovek nije po definiciji svesno biće, već da određeni broj jedinki ima teoretsku mogućnost da se razviju u svesna bića, što je subjektivna stvar i zavisi od mnogo faktora, pa nekima to pođe za rukom a nekima ne.

Moram da upozorim da treba paziti na jednu pojavu koja može da zavara. Naime, postoji i određeni broj ljudi koji se ponašaju skoro identično kao gore navedeni, ali su u pitanju svesna bića koja su u stvari samoživa, sebična stvorenja. Samo pomni posmatrač može da ih razlikuje od ovih nesvesnih. U početku sam (uzimajući zdravo za gotovo mudrijaške knjige) mislio da su svi oni u stvari takvi, ali sam kasnije shvatio da je takvih ipak mali broj, a da je većina ovih uskraćenih za moć svesnog rasuđivanja. Čak sam i pokušao da sebe ubedim da grešim, ali nisam uspeo!

Mudrijaši, pogrešili ste! Moraćete ponovo da pišete knjige!

Biciklistička staza my ass!

Novi Sad ima biciklističke staze po celom gradu i ne daj bože da pešak svojim poganim stopalom ugrozi integritet tog svetog dela tla, momentalno bi bio anatemisan, doživotno (fizičko kažnjavanje je isključeno, s’ obzirom o kom se gradu radi).

Beograd nema biciklističke staze! Ako se neko usudi da one žute linije izvučene u neposrednoj blizini reka nazove biciklističkom stazom, osetiće sav moj gnev. Te žute linije su uglavnom izvučene po sred šetališta, a samo na pojedinim mestima su fizički odvojene od istog, ali i tada se može zaključiti da se radi o šetalištu, ako uzmemo u obzir da odnos šetača i biciklista na njima ide u korist šetača! “Gle! Napravili su nam novo šetalište, sad možemo da se širimo!“ ili “Vidi, novo mesto po kome možemo da pustimo naše tek prohodalo dete da slobodno trčakara i vežba da jednog dana postane dobro plaćeni fudbaler!”.

Nije mi jasno zašto se ja osećam neprijatno kada vozim bicikl po šetalištu!? Jel ja to imam onu opasnu bolest koju retki pominju? Kako se ono beše zove? Savest?

Izgleda da se crno piše biciklistima ovog grada! Osuđeni su na propast... suviše prirodnih neprijatelja!

“Budalo jedna, hoćeš da mi ubiješ dete!?”
“Ne, gospođo. Vi hoćete da ubijete svoje dete, čim ste ga pustili da trčkara samo po biciklističkoj stazi!”
“Biciklistička staza?! Kakva biciklistička staza?!... Idijote!”

Na radiju “Tom Petty – Learning to fly”... how nice!

Depresija subotnje večeri

Pre nekog vremena sam čuo da je jedna od najrasprostranjenijih depresija na svetu, depresija subotnje večeri.

Ljudi jednostavno previše očekuju od te subotnje večeri. Svi žive u iluziji da će se to veče sjajno provesti, da će biti bolje nego drugim danima, da će upoznati osobu svog života... naah... to se ne dešava! Barem ne u očekivanoj meri. I onda su ljudi razočarani, smoreni. Najgore je kada ni ne izađu u provod. Cele nedelje su se spremali za tu subotu i kada je konačno došla, pala je kiša, osoba s' kojom su hteli da izađu ih je oladila, niko drugi se nije ponudio, ili se već nešto sasvim drugo isprečilo između njih i dobrog provoda. Kakva propast, provesti subotnje veče kod kuće, uz televizor, kompjuter, karte... I cela još jedna nedelja je ispred njih. Blah.

Sva sreća pa sam odavno prestao da očekujem svašta od subote. Trudim se da mi svaki dan bude isti, bez obzira dal' je radni ili neradni. Ipak, i pored toga, nije mi baš drago kad subotnje veče ne odem nigde. Sutra mogu da spavam kol'ko hoću, a nisam izašao da se ludo provedem, napijem, glupiram... what a waste! Vraćajući se malo kroz pamćenje shvatam da u poslednjih par godina (ili čak više pari godina), najmanje sam izlazio subotom! Pojma nemam zašto?!

No, šta je, tu je. Čekamo sledeću subotu ;)

Upozorenje: Patetika!

Nisam nešto raspoložen za pisanje, pa ću da ostavim sadržaj jednog maila koji sam poslao dragoj prijateljici pre 4 godine, u trenutku kada sam se osećao otprilike slično kao i noćas.

Subject: Play!

05. avgust 2001., 03:25

02:30, noć, pijem ladan nes (najbolji na svetu), gledam početak nekog stupidnog filma (legenda o mumiji), slušam na radiju neki surogat ambijetalnog tehna sa primesama latino zvuka (zvuči očajno), palim po ko zna koju cigaretu danas (danas? šta je to?), trenutna temperatura u gradu je 23 stepena, što znači da je kod mene u sobi 30 (iskreno, nije mi jasno, od zalaska sunca sva vrata i prozori su mi otvoreni, ali ne vredi), još jedna cigara, jedini zvuk koji dolazi spolja je udaljeni zvuk autoputa, na radiju je "digging in the dirt", zvuči ironično, ali prikladno. sam. kao i uvek. ponekad pomislim da je vreme stalo, da nam se samo čini da prolazi. evo i ovaj voz koji se trenutno čuje ne prolazi, samo mi se čini. da imam para za taxi, sad bi otišao u grad, u neki poluprazni klub koji radi do jutra, naručio piće i seo u najmračniji ćošak. i nebi ništa radio. ili bih jednostavno izašao ispred kuće i sedeo do jutra, čekao sunce (koje se neće stvarno pojaviti, samo "kobajagi"). ne, to nikako, postoji mogućnost da naiđe neki komšija, a to je poslednja stvar koju želim da vidim. razmišljam, koliko su srećni oni divljaci u africi ili južnoj americi. samo okače po listić napred i pozadi i trčkaraju po ceo dan i jedina stvar o kojoj razmišljaju je da ne nalete na nekog lava, tigra ili slično. 03:00, ništa se nije promenilo, svet i dalje stoji. i još jedna cigareta. pustio bih cd smitsa, ali to bi bilo već previše, neću. zašto se nisam rodio glup? sada bih verovatno spavao mirnim, pravedničkim snom i probudio bih se, ništa manje srećan nego juče. uživao bi u televizijskom programu, zabavljao bi sitnu dečicu i hvalio ženinu punjenu papriku za ručkom. napisao sam jednu rečenicu pa izbrisao, zbog njenog, katastrofalno glupog sadržaja. toliko patatike, na tako malo mesta. prevazišao sam samog sebe ovog puta. ne znam šta mi bi noćas. 03:25, odjavljujem se.
pozdrav sa pustog ostrva.

Dobro jutro za dobar dan

Svim ljudima koje znam moram da ispričam ovu priču, pa ne vidim zašto bi ste vi bili izuzetak.

Svi ste, verovatno, imali prilike da vidite kako izgledaju i u kakvom su stanju ljudi po gradskim autobusima u ranim jutarnjim časovima pri polasku na posao. Teksturisane face, punk frizure, tanki prorezi na mestima na kojima bi trebale biti oči, neopisivi izrazi lica, posmatraju sve oko sebe kao krvnike koji ih vode na gubilište. Nemojte se truditi da ih nešto pitate, pošto jedino što možete dobiti kao odgovor je nerazgovetno mumlanje (kroz čvrsto spojene usne) u kom ćete možda raspoznati neki od opšte prihvaćenih izraza za genitalije.

U toku 8 godina, od 10 koliko sam radio pri vojsci, svako jutro sam u 06:00 čekao eskadrilski autobus koji nas je vozio od grada do aerodroma. Po nepisanom pravilu, na prvim mestima su sedeli ljudi iz komandne strukture, za njima piloti i to po činovima, regresivno, a iza njih tehničari. Zadnja galerija je bila namenjena najlošijim među najlošijima, vojnom otpadu, ljudima koji se po nečemu nisu uklapali u celu tu priču. Sa ponosom mogu da vam kažem da sam i ja bio jedan od njih :) Znači, svako jutro u 06:00 sam morao da uđem u autobus na prednja vrata i prođem kroz ceo autobus do svog mesta. E tu dolazimo do glavnog dela priče. Dakle svako jebeno jutro u toku tih 8 godina sam izvodio svoj mali ritual: pri ulasku bih zastao na vrhu stepenika, razvukao osmeh od uha do uha i izgovorio “Dobro jutro!”, pa nastavio ka svom mestu. I nikada... ponavljam, nikada mi niko nije odgovorio. Samo bih video po koji zakrvavljen, zao pogled upućen u mom pravcu. I pored toga nisam odustajao, išao sam do kraja. Jedno vreme sam imao velikih problema zbog sumnje mojih predpostavljenih da sam na nekim opojnim drogama i nebi me čudilo da je to imalo bar malo veze sa njihovom sumnjom. No, na sreću, uspeo sam da im dokažem suprotno.

Možete misliti... svako jutro sam se smejao (bez osnovanog razloga), želeo svima dobro jutro, nisam slušao narodnjake, nisam se smejao komandantovim vicevima, nisam pričao o politici, nisam se oženio u prvih šest meseci službe...!!! Krajnje sumnjivo ponašanje za jedno vojno lice! I sam sebi bi verovatno bio sumnjiv da nisam gubio vreme smejući se bez razloga.

4 točka su bar duplo više od 2

Kao pasionirani biciklista (amater), često se nalazim u saobraćaju na tom dvotočkašu i doslovce rizikujem život (svoj, naravno). Nedavno mi je neko predložio malo ekstremniji vid vožnje bicikla po obroncima Zlatibora, ni ne sanjajući da je vožnja bicikla po ulicama Beograda najekstremnija disciplina u ovom delu sveta. Ekstremnije ne može biti. Koliko zbog kvalitetnih i vidno obeleženih kolovoza, toliko zbog saobraćajne kulture (oh, kakvo mesto za jednu ovakvu reč) naših vozača. Naime, ako još niste zaključili, upravljanje motornim vozilom je sledeći korak u evoluciji čoveka, te se time treba rukovoditi pri interakciji sa nižim oblicima života (pešaci, biciklisti i slično).

Ukoliko ste vozeći bicikl, zbog loše informisanosti pomislili da ste ravnopravni učesnik u saobraćaju i da za vas važe pravilo desne strane, ulica sa prvenstvom prolaza i ostala saobraćajna pravila i propisi, grdno ste se prevarili i treba vas ubiti (ili bar teško povrediti) zbog vašeg krajnje bezobraznog ponašanja. Stepen vaše greške je direktno proporcionalan veličini vozila sa druge strane. Ako, zahvaljujući vašem vozačkom umeću, uspete da eskivirate bliski susret, moraćete primiti na svoja pleća vagon najsočnijih psovki kojih jedan Srbski vozač može da se seti u jedinici vremena. Ne daj bože da se osmelite i pokušate da preteknete neko motorno vozilo (u prvom redu autobuse GSB-a i Golf 2)!!! Umrećete u najstrašnijim mukama!...a i gorećete u paklu!!

Ako ste kojim slučajem krupnije konstitucije i fizički spremni, pa u datoj situaciji pokušate da razjasnite sa vozačem motornog vozila tvrdnje koje je on izrekao o vašoj majci, imaćete priliku da prisustvujete jednom interesantnom fenomenu. Naime, videćete da je moguće zatvarati prozor, ubacivati u brzinu, dodavati gas, trubiti i preteći mahati prstom u isto vreme!

Falange

Primetio sam jedan fenomen koji dokazuje da u Srbskim venama teče ratnička krv. Srbi, kada se šetaju gradom u većim grupama, obožavaju da se rasporede frontalno (kao odeljenje u napadu), nebi li zauzeli što veći prostor u širinu. Pri tom hodajući najsporije što mogu, onemogućujući ikoga (ko, ne daj bože, žuri) da ih pretekne. Stoga sam im nadenuo ime "Falange"!

Posle niza bezuspešnih pokušaja da ih zaobiđete, ili se probijete na kulturan način, zaključujete da je to sizifovski posao i u vama uzavri Srbska krv i prorade (takođe ratnički) instinkti te se odlučite na klasično nasilno probijanje fronta, koncentrišući svu energiju u jednu tačku, koja vam se u tom trenutku učini najslabijom. Probijanje fronta, svakako ne može da prođe nekažnjeno, pa ste prinuđeni da trpite salvu najneprijatnijih mogućih psovki (najjače Srbsko oružje) i, u zavisnosti od osobe do osobe, uzvratite istom merom. Pri tom ćete najverovatnije čuti nešto od sledećeg: "seljačino", "gde ti je kultura", "vrati se tamo odakle si došao" ili već nešto slično. S obzirom da žurite, nemate vremena da im odgovorite kako su vaši roditelji (kao i njihovi roditelji) rođeni Beograđani, kako ste kulturu ostavili par desetina metara ranije i kako mogu svoju kulturu da gurnu tamo gde sunce ne sija. Dal’ zbog žurbe ili vašeg kućnog vaspitanja, u svakom slučaju šteta! Jer to je najblaže što su zaslužili. Najgore od svega je činjenica da ćete narednih nekoliko minuta osećati duševni nemir i pitati se da li ste stvarno postupili nekulturno. Ne dozvolite da vam takvi ljudi narušavaju psihičku stabilnost, već zastanite na trenutak (i onako već kasnite) i spomenite im sve što mislite o njima i njihovom poreklu. Nek se to računa kao vrsta anti-stres psihoterapije. Lepše se spava posle toga.

Još jedan efektan način, a uz to i kulturniji, je da se uz dražestan osmeh okrenete ka njima i poželite i njima dobar dan. Ovaj drugi način je malo teži i zahteva vežbu, dok je prethodni više spontan i u duhu istorijskih dešavanja na ovim prostorima. A kakav bi mi to bili narod kada nebi imali istoriju i dičili se njome.

"Ja sam Ulični Hodač
I nemoj da me zaustavljaš i pitaš
Zašto sam ovakav...
...Ulični Hodač"

Sreća, sreća, malo veća

Danas mi se na glavu pokakila ptica! Na moje veliko iznenađenje, nisam se ni iznervirao ni smorio!? Samo sam pomislio kako bi bilo da krave lete :)

Kažu u narodu da je to dobitak, siguran. Da li se zarađena plata računa kao dobitak? Znači li to da sam istrošio nenadanu sreću primivši danas platu? E jebeš ga ako je tako.

Pih, morao sam da perem kosu, a nije čak ni subota.

Gradska Saobracajna Paranoja

Gradski prevoz u Beogradu je inace tragican, ali u toku letnjih meseci, to je multiplicirano. Letnji red voznje, nesnosna vrucina, obicaj u Srba da se kupaju jednom nedeljno, neprevazidjeni strah od promaje (u nekim zemljama ne postoji pojam promaje!) ...sve to doprinosi da se jedna banalna voznja pretvori u horor i tragediju nevidjenih razmera. Ako ne ostavi vidljiv oziljak ili masnicu, zasigurno ostavlja oziljak na mentalnom sklopu coveka.

Aspekti gradskog prevoza koji mi nikako nisu jasni:

- kako ljudi uspevaju da smrde vec u 06:30 ujutro!!!??? Fenomen!
- odakle penzionerima snaga da se bore za pozicije na stanici, kao i za borbu "prsa u prsa" za mesto u busu?
- zasto autobusi saobracaju u konvojima? (prvo ih nema 15-20 minuta, pa dodju 3-4 odjednom i tako u krug... ceo dan)
- zasto vozaci privatnih autobusa ne smeju da ubace u trecu brzinu??!!

i tako dalje... spisak nedoumica je beskrajan!

Da ne pominjemo higijensko stanje doticnih (autobusa, ne vozaca). Pa u privatnom autobusu sa tapaciranim sedistima (ona mekana), dobro razmislim pre nego sto sednem, a i to radim samo kad sam dobro obucen (shorcevi i majice bez rukava ne dolaze u obzir).

Samo, mislim da me najvise izludjuje zelja Srba da budu izuzetno prisni, a pogotovo u slucajevima kada se obilno znoje. Vole da se naslone i trljaju telima sa neznancima vise nego sto se boje promaje! Zlo mi je!

i tako.... iz dana u dan...

Smorio sam...

Evo, konacno...posle par godina nameravanja, postavio sam "smarach" blog :))
Inace, osim smaranja, ovaj blog ima prvenstvenu namenu da mene oslobodi stresa i negativne energije koja se preko dana sakuplja na poslu, u gradskom prevozu, kod kuce i slicno.
Trudicu se da budem redovan u apdejtovanju istog.
U, jebote, al sam ovo ozbiljno napisao.....ne znam sta mi je :))